Pokušaj da snimim brodove koji plove daleko od nas na pesku je propao. Sunce je toliko snažno da me naprosto zaslepljuje.
Brodovi plove mimo svega.
Dugi
su i zastave na njihovim pramcima i krmama su izbledele.
Ali,
zar se ja ne menjam?
Doduše,
ne plovim, mada se spremam da se otisnem sa te tople stope uz most sklon novom
rušenju.
Sećam
se prelaska onog mosta koji je tu stajao pre njega. Zbog prirode posla morao
sam da dugo ostajem na novosadskoj strani. Već posle deset uveče počelo bi
granatiranje. Policija koja je stajala na obe strane mosta bila je potpuno nemoćna.
Zaleteo bih se automobilom na nekih dve stotine metara pre uzvišenja mosta,
policajci bi istrčali iz senke mašući rukama u besmislenom pokušaju da odrede
moju ili svoju sudbinu. Ja bih ubacio u petu brzinu, prekrstio se i nagazio
papučicu za gas do daske. Razume se da mi to ne bi pomoglo u slučaju da Džo
koji je već srušio Varadinski most, u tim kratkim naježenim trenucima dotakne
dugme za ispaljivanje.
Hvala
ti, Džo. Nisi to uradio svih tih noći, do sutra popodne.
Ja
tek sada vidim koliko me je ta blizina neočekivane smrti izmenila. Ne mogu da
objasnim taj osećaj. Kao da je neko izdubio u drvetu mog postojanja neku
kriptu, neki tajni ulaz u mauzolej duša.
Brodovi
plove savršeno uklopljeni u večnost reke.
Odjednom
mi se obraća taj muževni čovek koji ilegalno na plaži prodaje pivo i koji nas
potiskuje svaki dan sa peska zbog proširenja svog posla. Kaže mi da se upravo
zapalilo šumsko rastinje i suva trava uz reku, tako da bi bilo pametno da
sklonim svoj auto dalje od toga.
Okrenuo
sam se. Gomila posmatrača je zurila u niski dim gonjen vetrom. Vetar je duvao u
suprotnom smeru od nas. Čovek koji je dotrčao sa drugog dela plaže rekao je da
on, iako je u detinjstvu bio piroman, nikada ne bi zapalio plažu.
Rukopis
prošlosti je ipak uvek nečitljiv.
Devojka
sa prevelikim sunčanima naočarima. Pas koji laje na kapljice. Dete koje ne
hoda. Neke sise na previše tetoviranom telu.
Još
želim da živim kao mlad. Ne želim da me
sahrane buke mladosti.
Kasetofon
na akumulatorsko napajanje, ručni frižider sa dvadesetak tuborg piva i:
„Imam
sve što treba, samo nemam kome da ga dam“.
Reči
koje prave atmosferu. Mala obla curica ili ipak žena, pije treće pivo. Uzima
mobilni telefon, širi noge u pokušaju da zauzme tamni kut. Flertuje. Njeno telo
liči na mlaka periferijska tela za dodirivanje.
Brodovi
plove kao da su kopno i voda izokrenuti.
Možda
je baš tako. Voda je simbol rođenja života na ovoj planeti. Blizu smo smrti kad
pepeo, nemarom izazvanog, šumskog požara počinje da nas plaši.
Uzmi
sve, hteo sam da kažem, tom mikro požaru koji su lokalni vatrogasci, sa
prastarim kamionom koji u početku nije mogao da naduva dovoljno pritiska da ispusti
vodu najzad ugasili.
Uzmi
sve.
U
Kini su u nekoj planinskoj provaliji otkrili šumu staru šest hiljada godina.
Uzmi
sve. Ne plaši se, vatro.
Ti
si bog i lek. Spališ sve što nije dobro za mene.
Na
primer te žene majurske koje su se zavetovale na celibat, prekrivajući grudohvatima
bukete crvenog blistavog cveća.
Нема коментара:
Постави коментар