MILAN TODOROV: VEČERNJA

 

Baba mog najboljeg, sada pokojnog prijatelja, stara novosadska udovica preokrenula je tok Biblije nehotice.

Pre hrišćanstva ljudi su svoje bašte i njive đubrili vlastitim fekalijama. Hrist je to zabranio. Tako piše u novozavetnim knjigama. Međutim, baba mog druga je iznajmljenu baštu u blizini najlepšeg gradskog kupališta natapala urinom i fekalijama iz svoje staračke kible.

Slađi paradajz nismo jeli nikada. Hladan, plav od bakarne čorbe, samo ga protrljaš s leve strane o nogavicu bermuda i sisaš kiseli crvenkast sos.

Baba je paradajz iz bašte koju je natapala svojim klozetskim otpadom prodavala na glavnoj pijaci u gradu.

Ali tada svetlost je, sasvim sam uveren u to, bila drugačija. Naročito svetlost na putu kojim se ide ka reci. Jedemo taj, od babe ukradeni, govnjivi paradajz i žurimo ka reci koja za razliku od svega nikad nije ista. To je možda zbog toga što reka ima monopol nad istinom. Ona je uvek ista i svako zrno peska nalazi se tačno tamo gde ga je bog poslao i gde bi trebalo da bude. Možda je tajna privrženosti tom sećanju i tome što smo mislili da ulazimo i tajni vrt koji će nas čuvati od nevolja dolazećih dana.

Baba i govna!

Sećanje kao lek protiv svih napasti.

Baba je bila poštena i velikodušna. Nikad nas nije korila zbog tih nestašluka. Uostalom, bilo je još govana, još pišaćke i još povrća za pijacu.

Pokušavam da odagnam te slike, mada su pune sunca. Hodam s rukama u džepu. Prolaznici su, za sada, mirni. Sunce je već jako iako je tek kraj aprila koji nije kao „aprili što su bili“.

Volim sunce. Ali, kad se sunčam, lice mi je danima crveno. Ne koristim bebi kreme i slične stvari. Treniram istrošenost svog lica i slične poraze.

Kasno sam shvatio da stvari ipak nisu uzročno posledične. Priča o meni ili o tebi ne mora da ima linearni tok. Uostalom, kao ni roman.

Život je fragment u beskonačnosti opšteg života. Naravno, nama se ne čini tako. Mi smo sebi najvažniji. Kao u onom vicu kada je pametan brat delio kolačiće a glupi ga upitao „A meni?“  pa mu pametan približivši kolač sebi rekao: „Evo meni“.

Ako je sposobnost lovačkih pasa, kako tvrde kinolozi, da se snažno vežu za jednu misao, onda, srećom ili ne, nisam pas. Ili sam džukac mnogih primisli?

Ipak, sve više mi se čini da ću zaćutati.

Osećam se kao da živim u petnaestom veku. Ne želim da budem ništa više od svoje sudbine, u koju, uzgred rečeno, ne verujem. Zahvaćen sam sumnjom u sve. Da li sam dobar čovek?

Da li sam uopšte hrišćanin?

Zar je pristojno da želim da budem nešto više od pomenutog? I, da li se to uopšte može?

Stari konopac za veš koga valja ukloniti iz šupe zbog ludog ujaka.

Žene… Sve setne žene me intrigiraju. Nije pitanje da li imaju sećanje, nego kakvo.

Ponekad, u stvari ponekad često, budim se u noći i imam utisak da su me pohodili duhovi. Možda je to zbog toga što sam, kao uostalom i svako, noću usamljeniji nego danju, mada se ni dnevna usamljenost ne sme potcenjivati.

I onda, oko četiri sata izjutra, shvatim da je to dobro jer potvrđuje moje postojanje u sadašnjosti. Taj strah, taj otpor, ta borba u tami protiv sumnjive egzistencije.

U gradu u kome živim više od šezdeset godina ne prepoznajem nijedno staro lice. Sedim ispred legendarne poslastičarnice na nekada čuvenom korzou i srčem hladnu, doduše malo isuviše proređenu bozu.

Lažem ženu da volim bozu. U stvari, niti je volim niti je ne volim. Naručujem je samo zbog sećanja na pokojnog oca koji je voleo bozu.

Zatim, zastajem pred Bomarovim izlogom u centru satova. Svi časovnici rade. A još nisu na rukama.

Tu blizu neki slikari. Ima ih više nego u obližnjoj fensi poslastičarnici. Biće nešto. Biće umetnosti. Kulturni centar Karavan nas drečavom muzikom poziva da se pridružimo najhrabrijoj avanturi veka. Koja li je to?

Prolaziš u klasičnom maniri. Kako kaže Pablo: „Kita s leva u šlicu, a lepa žena s desna“.

Ili je obratno.

„I sve to ponovo nestaje i tek preostane neugodno osećanje da doznalo se nešto zabranjeno“.

Šta?

Šta, ako ne postoji kraj i ako ne postoji početak. Godine razlike između ljubavnika. Godine mjedi i godine žuči.

Saborna crkva ne služi večernje, nego samo jutarnje liturgije, ali za samilost je tada kasno.

Gradskim trgom sa jeftinim zabavljačima u okviru prestonice kulture defiluju šetači glava spuštenih nad sladoledima plašeći se da im ne iscuri ranije od života koji curi u nepoznatu večnost.

„Uzmi pušku pa me ubi, ne daj drugoj/drugom da me ljubi!“

„Ko ti je ta druga?“
„Neka to bude naša mala slatka tajna.“