Nikada nisam poželeo da živim na pustom ostrvu. Meni je mali ovaj grad sa četiri stotine hiljada stanovnika. Deluje mi kao suviše utučen.
Bio
sam i u velikim gradovima sveta: Amsterdam, Pariz, Atina, Berlin, Beč,
Budimpešta, Tel Aviv, Peking, Šangaj… Ništa mi ne znači veličina. Ha, to zvuči
kao pretvorna izjava prepoštene žene!
Međutim,
to je kao dva i dva. Preterano tačno.
Veličina
je ništa bez događaja.
Iz
Šangaja sam poslao tetki u Mađarskoj razglednicu, Rekla je da nije mogla ni da
sanja da će joj poštar doneti pismo iz Kine. Ona, koja je putovala do roga
Afrike sa svojim pažljivim mužem koji mi je sa svakog putovanja donosio na
poklon ručni sat, tako da sada imam kolekciju satova na navijanje. Ponekad,
kada se zaželim njega i tetke, navijem neki o dtih njegovih časovnika da mi otkucava.
Ali,
sve je to nestalo. Teča je umro, tetka je sklonjena u dom za obolele od
demencije, a sestra od druge tetke me je
opljačkala. Tako se završilo moje putovanje po rodoslovu.
U
Atini je postojao običaj da se da se jednom godišnje odaberu dva čoveka koja
će na sebe primiti grehe svih.
Gde
naći drugog?
I
prvog?
Ljudi
se ljubazno smeškaju kada se pomene greh. Prvi, poslednji, svejedno.
Moj
stav je jasan, mada verovatno neprimenljiv i sa hrišćanskog stanovišta
neprihvatljiv. Prvi greh je utro put monogamiji a ona je izazvala na milione
ili milijarde ljubavnih grehova do sada a čini to i danas.
Ali
kako početi svet posle izgnanstva iz raja?
Radio
sam mnogo godina u radiju u kutiji u kojoj žive mali ljudi i ti mali su patili
jednako kao Eva i Adam prvih dana stvaranja našeg roda. Bili su sami poput
njih. Malo su se voleli pa se malo nisu voleli, jer su počeli da se preispituju
ko je kriv što ih je Gospod šutnuo nogom u guzicu.
Taj
mit o Adamu i Evi, kao i svaki drugi, osporava nam pravo na različitost izbora.
Gledao
sam tu Direrovu gravuru izbacivanja iz raja, taj jasni i nepokolebivi put
crtačke linije zmije, drveta, jabuke, gole žene sa malim dojkama i golog
muškarca sa malim penisom. Nigde nije bilo Sunca.
Bila
je samo poruka da smo taoci krivice naših praotaca i to nisam nikada mogao da
prihvatim. To je za mene kao neki neprimeren i iznenadan a bolan bubotak
prethodnih naraštaja. Ako se ikada budemo sreli u nekom x svetu, pitaću ih da
li znaju za tu kolosalnu budalaštinu.
Ako
znaju, zamoliću ih da me savetuju kome da se ispovedim ja koji ne verujem u
boga izvan boga u meni,
Bog
u meni, osetio sam nekoliko puta u životu, ono kad sam ceduljicu sa željama
za ozdravljenje moje majke ostavio u pukotinama Zida plača U Jerusalimu itd. o
tome se uostalom ne priča - je živi bog.
I
ne bih voleo da neko sve to svodi na priče o smrti ili o drugoj ribi. Nije to,
to.
Ta
priča o jednoj ljubavi u životu biblijskog Adama ili jednoj ljubavi u životu
biblijske Eve je priča za to da nazdravimo što smo živi.
I
da kažem: Žao mi je što se niste zaljubile u mene.
Нема коментара:
Постави коментар