ŠEŠIR LEPE MIRNE

 

Za razliku od mnogih današnjih aforističara ja nisam svoj literarni život započeo aforizmom. Pisao sam male reportaže iz vojničkog života ondašnjih teritorijalaca za vojvođanski list Dnevnik. Bile su to tipske, formalne slike koje su uvek na kraju morale da budu zašećerene nekim sitnijim ili krupnijim zrncima slatkastog ukusa uspeha ili nepobedivosti. Videli smo posle, posle mnogo decenija kako se to završilo, mada ne bih potcenjivao mogućnost koju su ti momci imali. Slovenački teritorijalci predvođeni sada europejskim  narednikom Janšom pobili su desetinu mladih jugoslovenskih mladića koji su poslati da obezbede zapadnu granicu, ali bez metaka u cevima.

Posle tih novinskih tekstova pisao sam za novosadski časopis za kulturu POLJA, pod uredništvom strpljivog učitelja Boška Ivkova, odavno pokojnog.

Kada je Matija Bećković u Čiku počeo da uređuje neku nepretencioznu rubriku koja je donosila smešne odgovore na obično banalna pitanja, na mrkoj dopisnici napisao sam tri odgovora koja su, ako se dobro sećam, komentarisala ljude koji nose kišobrane po sunčanom danu za ne daj bože. Dobio sam nagradu u iznosu od ondašnjih tri stotine dinara. Pošto sam bio siromašan student odlučio sam da nastavim sa tom kratkom formom isključivo radi povećanja svog skromnog džeparca. Proširio sam „posao“ na studentski list INDEX i, bogami, oni su lepo plaćali. U početku nisam verovao da će mi tadašnji urednik,  pripovedač Zile Bojanović objaviti čitavu seriju aforizama u rubrici koju je on i krstio kao Dikice. Dikice su vojvođanski naziv za bodljikavu biljku koja se zabada u petu, dovodeći do strašnih bolova i otoka kod ljudi i marve. Dakle, odneo sam dvadesetak kratkih stvari u redakciju. Zile ih je pročitao stojeći na jednoj nozi na uskom stepeništu stare lepe vile u kojoj je tada prebivao Index. Objavićemo osam, rekao je i bez reči ušao u uredničku sobu. List sa mojih osam aforizama je trebalo da se pojavi za dve nedelje. Međutim, mene je počela da muči sumnja. Nisam verovao u njegovo obećanje a ponajviše nisam verovao u sebe. Jednog podneva (znao sam da je on oko podneva dolazio u Index) otišao sam do javne govornice koja se nalazila ispred zgrade fiskulturnog društva Partizan. Molio sam boga da crni telefon u njoj radi. Viđao sam, naime, pijane lokalne dangube kako pišaju u crnu slušalicu. Imao sam sreće. Okrenuo sam šest brojeva u brojčaniku i javila mi se oštrim glasom sekretarica Micka. Počeo sam da mucam. Shvatila je sve. Bila je vidra sposobna da u trenu prokljuvi čoveka. Evo ga Zile, rekla je. Da? Da? Da? Triput je ponovio Zile.

Odlučio sam da se ne predstavljam, što je bila kolosalna glupost. Da li ćete, pitao sam, u sledećem broju zaista objaviti aforizme onog Todorova. Hoćemo, rekao je.

 Hvala. Spustio sam slušalicu. Izašao. Onda sam se vratio i popišao u nju za sreću.

Posle dve nedelje pojavio se u Index u, pamtim, ljubičastoj boji. Moje ime je bilo ispisano malim, a prezime velikim slovioma. Osam aforizama, tankih, kočoperilo se na zadnjoj strani.

Podigao sam lep honorar sledećeg petka. Micka je to isplaćivala na ruke.

Tada sam upravo upoznao neku devojku sa Detelinare. Zvala se Mirna. Bila je starija od mene nekoliko godina i već imala razrađen sopstveni frizerski salon. Pozvao sam je da izađemo i namerio da je vodim u tada popularnu kafanu Šaran u Pašićevoj ulici. Dogovor je bio da se nađemo ispred vladičanskog dvora u Zmaj Jovinoj u osam uveče. Bio sam tačan. Ona je, međutim, bila još tačnija. Bila je odevena u dugu crnu haljinu sa zlatnim nitima koje su široko landarale iznad opskurnih duguljastih sisa.  Da stvar bude gora, na glavi je imala ogroman crni šešir sa nekakvom peruškom. Nisam se plašio odnosa sa starijim devojkama.Bil su pažljive učiteljice. Godila mi je pomisao da je njihovo iskustvo – iskustvo samo jednog promašenog momka i da sam baš ja, drugi prvi, onaj pravi. Međutim, ovo je prevazilazilo moja očekivanja.

Kad smo seli u restoran i naručili sve odjednom: aperitiv, predjelo, glavno jelo i vino – postalo je jasno da je to mala pretpremijera naše svadbe.

Da ne govorim da je sve vreme imala na glavi onu smešnu perušku u ljubičastom šeširu koji mi je zaklanjao noćno sunce.

Staromodna devojka nije bila nizašta kriva.

Ja sam bio onaj koji će ubuduće dobijati gubeći.

I te stvari su nastavljale tako do današnjeg dana.

Gubitak je pritajen. U tome je razlika. Nekad sam gubio otvoreno i skoro veselo. Sada se sve preliva. Dnevno svetlo nema jednu boju. Moje oči su pliće. Sećam se svih svojih devojaka u tami. Kojoj sam šta dao u ruke pri prvom susretu. Mojih starih devojaka prah još lebdi na keju, kraj spomenika žrtvama racija.

Ta devojka uz Dunav i njeno gubljenje nevinosti prilikom pada sa bicikla u starom gradu Mostaru…

Kako je to sad besmisleno. Sve što sam saznavao o njima i što me je, kad tad, rastavljalo od njih deluje sada kao avet.

Ali, vratimo se početku ove priče.

Najbolji aforizam mog prijatelja Aleksandra Baljka je onaj o muškim snovima.

Sanjao sam te noćas.

Sram te bilo.