MILAN TODOROV: LICEM U LICE

 

Posmatram ga skoro svako veče. Čovek nastupa na glavnom gradskom trgu, tamo gde siroti guravi trubači iz Vranja ne smeju ni da guknu. Njemu je potrebna širina, od Miletića do katedrale koja to nije. Uzgred, u ovom gradu mnoge stvari, pa i ljudi, izdaju se za nešto što nisu.

Ali, da se vratim.

On je, očigledno, isluženi cirkuski radnik. Pretpostavljam od one sorte: Ne uplaćujem u penzioni fond, jer ko zna da li ću dožoveti te godine. I, onda, nesrećnim slučajem poživi do šezdeset pete i neke.

Nastupa za decu.

Nije baš u sjajnoj formi, ali gura dalje.

Zapazio sam ga u gomili sveta kada je na trgu bila ona  manifestacija koja propagira ulazak u Evropsku uniju. Bio je tužan. Bio je čovek koji čeka svoj dan.

Uvek je to tako. Svet je kao žvakaća guma. Stalno to razvlačenje da bismo zaposlili gladna usta.

Ali, gladna usta su matrica sveukupnog sveta. Biljnog i životinjskog.

Danas sam na divljoj dunavskoj plaži prisustvovao tome. Jato crnih gavrana (Poletela dva vrana gavrana sa Kosova polja ravna itd.)  letelo je kričeći tik iznad zemlje. Približio sam se u nameri da ih snimim, kada sam shvatio da gavrani (koji, inače, žive duže od nas) proganjaju običnog smrdljivog puha koji im je krao jaja iz gnezda.

Moje simpatije odjednom su se okrenule ka smrdljivom lopovu. Nikad do tada nisam video puha, osim u crtanim filmovima. Ako me sećanje ne vara i tamo je nosio crnu masku sa prorezom za oči.

Siroti negativac koga progoni vlastita priroda.

Mada, ni to nije sigurno, Naučnici na Kembridžu su utvrdili da genetika ima samo deset do trideset odsto uticaja na potomke.

Dakle, dobro je i loše je. Ne volim da ličim.

Na koga liči kap kiše koja je juče plaho padala i ostavila trag na plaži, trag iza užurbanih ljubavnika?

Trenutak kada je puh uspeo da od svojih crnih gonilaca pobegne u šupljinu stare vrbe je trenutak svih onih trenutaka koji čine naš nevidljivi život.

Nisam uspeo da ga snimim, jer se takvi trenuci u kojima je život meta, ne mogu reprodukovati. Srećom.

Retke devojke.

Svi glumimo večnost.

Puh će se, pročitao sam, iskrasti u toku noći iz trule vrbe. Mudri, dugovečni crni sveštenici spavaće zaslužnim snom pravednika. Cirkuski radnik na trgu moraće opet da ustukne, jer je u toku akcija dobrovoljnog davanja krvi.

Koliko litara je potrebno da dam pa da opet budem momak svih devojaka koje sam poznavao i koje, isto tako, moraju da daju litre i litre krvi da bi bile devojke, mutnog dugog pogleda kao kada nekog neočekivanog ugledaš na književnom predvečerju i ne shvataš čemu lice u lice.
Jer, izgleda, da nije u tome stvar. Još je rano i još je kasno za te buduće rastanke.