MILAN TODOROV: KOMADI

 

Svakim danom postajemo sve više uvereni da je sve na nevidljiv način povezano.

Trepere listovi starog bresta pod kojim tražim ne hlad, nego smiraj u smiraj dana. Od čega trepere kad nema vetra?

I stari dobri čika Mesec, sada je najzad utvrđeno, utiče na  promene na našoj planeti. Nevidljivo za naša fizička čula, ali usporavanje opšteg zagrevanja je, kažu, posledica lunarnih ciklusa koji malo po malo hlade globus.

E sad, postavlja se ono večno mučno i tugaljivo pitanje: zašto ne bismo koristili sve što nam je bog dao? Ne mislim pri tome na sastanke uživo. Oni su dobri koliko i loši. Čovek može da izgubi kontrolu nad onim što je najbitnije i da svoje snove pažljivo, znači smrtonosno, uvije u hartiju i smesti u neku fijoku.

Bledožućkasta tela vrbovače prže se u tiganju.

Potrebno je sve stvari nazivati pravim i punim imenom. Govoriti sa naglaskom na slogovima. U suprotnom će sve biti bezimeno kao oprane čitulje na oglasnoj tabli kod pijace.

Ono što sada hoću jeste da vratim zaboravljene geste, opuštene ruke, bez grlenja, tamno okno naočara, hladna voda u koju skaču deca i psi, jer jedino oni ne znaju da je zvanično hladna.

Brodovi pod, uglavnom, nemačkom zastavom uznemireno plove rekom pored mog poslednjeg, Tarzanovog ostrva. Uvek sam se pitao kako se meri daljina u vodi. Za dubinu mi je jasno. Ali, te daljine, koje na vodi deluju vrlo naivno ipak čine da svet promiče.

Između bresta i tela rasutih po plaži ostaje komadić sunčevog svetla, koje se, kako pada veče sužava.

Mogao bih da popijem jedno hladno pivo. Ali, ja ne pijem pivo nikada. Odvratna mi je slika piva, vetra u predvečerje i, na primer, harfe sa svim onim žicama.

Zašto harfe?

Zašto piva?

Zašto?

Vetar je ono kosmičko što nam stiže. Salata sa Meseca. To upravo sad uzgaja NASA. Ali, ja znam, nema života izvan mene. Uzaludan je povratak unazad.

I zatim taj stalni strah od kiše. Da li će sve pokvariti?

Pa šta? Bilo bi morbidno da možemo da popravljamo vreme.

Prozor u trpezariji je otvoren. Pod je opran. Višak iz kuhinjskih elemenata sklonjen za ko zna kad. Kesa iz kante za smeće ispražnjena. Ionako je bila prepuna reklama, plaćenih računa i papirića sa spiskovima obaveza.

Pod ovim krovom, pomislio sam… I nisam dovršio rečenicu.

Jutros stres bez potrebe. Novi podstanar u mojoj porodičnoj kući namerio da se odseli a tek je postavio u dvorištu plastenik i leje čuvarkuća.

Žena hoće nešto drugo.

Žena je debela, nije mi se svidela ni na prvi njen namršteni pogled. Nema tu sreće, druže, hteo sam da mu kažem, ali to on već oseća. Samo, ne razume u kolikoj je opasnosti. Ubiće ga to što se ta žena nije nikad nasmejala.

Smeh je, u svakoj prilici, noseći zid kuće.

Brate, sprcao si šezdeset godina života u guzicu te pozamašne žene i još to nisi naučio.

Ni ja nisam bolji. Sve prostore u kojima sam živeo, poput te stare, nepotrebne mi kuće, volim zauvek.

Kao i sve žene koje su se, ovako ili „onako“ utisnule u moje ovozemaljsko vreme.

Zaista, otkud nam to uverenje da je vreme uopšte bitno za ljubav. Nazovimo te pozne virtuelne flertove bez odjeka delom vremena.

Vreme je šumskih pilića koje anonimni berač brži od mene bere sa dunavskih priobalnih vrba.

Ali, plašim se i onih koji drhte zbog svega ovoga. I onih krpica šumskih gljiva i listova bresta koji drhe i žena koje ćute skrivajući moguće dodire u besmislene celibate svoje patnje i svoje nepotrebne poraženosti.
Upotrebi svoje telo, svoj čarobni breg, svoju iglicu od bora slučajno zapetljanu u kosi, jer zastave sveta bleda i ostaćemo samo ja i ti. Kao i uvek.