MILAN TODOROV: RIBA ZMAJ

 

Riba u obliku torpeda, bronzane boje, viđena je samo četiri puta za skoro trideset godina istraživanja dubokog mora. Primećena je kod obala severne Kalifornije. Ribu poznatu i kao ribu – zmaj, snimio je tim istraživača u zalivu Monterej u Kaliforniji. Zmaj-riba koristi taktiku sedi i čekaj u kojoj nepomično visi u vodi i čeka da se nesuđeni rakovi i ribe njima hrane.

Takođe koristi bioluminiscentni filament koji se proteže od njegove brade. „To koristi da privuče plen koji vidi tačku blistave svetlosti i bude privučen jer misle da je to nešto dovoljno malo da mogu da jedu“.

Zašto mislim o ovome?

Zato što od svega na svetu najviše mrzim predvidljivost.

I onda je on iznenada pao na kolena, izvadio smotuljak sa venčanim prstenom iz džepa svojih plavih pantalona i…

Znam da to neće dugo trajati, premda bih voleo da grešim.

Imao sam svojevremeno u mladim danima, kada smo se više družili sa ljudima, prijatelja, mladog pisca u pokušaju koji je svojoj ženici sve vreme govorio „dušo“ i pripaljivao joj cigaretu na ugarku svoje.

Posle tri meseca idealnog braka, pojavio se, potpuno nepredvidivo, neki bradati filmski reditelj i preoteo mu dušicu,

Ne volim ni priče ili romane koji imaju linearnu radnju. Ako hoće da govore o ovom našem haotičnom životu, kako je uopšte moguće da posade svog junaka na konja bez krila i odrede mu gde će da odseda, pase travu i na kraju sa junakom odjezdi u oblake.

Sve je to koješta. Ako je sve predvidivo, onda više ništa nije važno. A gde su senke?

Neko korača iza tebe, sustiže te, naglo se okrećeš i ne vidiš nikoga. Znaci Boga.

Ta sićušna svetlost koja se pojavljuje na telu ribe zmaja, nije li i ona, ma koliko pogibeljna bila za male morske živuljke, takođe znak božiji. Svetlo u večnoj tami.

Ne boje, jer one znaju da budu farbanje, nego baš svetlo koje se ne može krivotvoriti. Skoro svakog dana prelistam na netu rubriku Nauka i očekujem da svetlo koje, siguran sam, već nekoliko hiljada godina putuje iz svemira ka nama, stigne u ovu tamu.

Nečeg radosnog ima u nepredvidljivosti kad se objavi. Kao da nam poručuje da ne ostajemo zarobljenici sadašnjeg stanja. Svaka čast onima koji zadovoljni tim stanjem odskaču kao mrtva baba na federima troseda.

Umoran sam od kretanja u ritmu predvidljivosti.

Sedim na kamenu pored Dunava i mala vodena zmijica iskoči iz talasića tik ispred mojih nogu. Trgnem se. Znam da nije opasna. Štaviše, simpatična mi je sa tom malom ustrašenom glavom i jezičkom koji lovi mušice. Međutim, ona igra neku svoju igru. Zaroni i nema je desetak minuta. Onda izroni na sasvim drugom mestu, opet blizu kamenu na kome sedim.

Pratim njenu igru i mislim da li sam srećan. Svaki trenutak mog života može doneti neočekivan obrt. Ali, samo do noći. Noć ne donosi ništa osim mašte. Ponekad, naročito posle punog Meseca, pred Mladinu koja naveštava kišu, pomislim noć je kao crno mleko. Jedan svet u tami čeka me po svom rasporedu predvidljivosti. I ja to odlažem koliko mogu. Zvezde, one najniže, možda i najprostije, udaraju me u porebrice. U mesto gde je bilo rebro koje sam ti, Evo, dao.

Da li me boli?
Samo kad se smejem.