Stariju ženu, pristojnog izgleda, svako veče vidim u centru grada kako prosi. Ona to radi kao savršena majka i domaćica. Najpre na kamenu izbočinu lažnog prozora zgrade postavi tanko jastuče, zatim malu plastičnu posudu za novac, pa štap kojim se poštapa prisloni na zid kao prepreku onima koji ne poštuju mikrointimu.
Baba
mi je, zbog nedostatka dostojanstva, uvek bila prilično neprijazna gradska
faca.
Jedno
veče, malo se snebivajući, upitao sam je kako joj ide taj, nazvao sam ga, nužni
posao. Odgovorila mi je očekivano. Nikako. Golo preživljavanje. Mala penzija
Dece nemam. Itd.
Ubacio
sam joj stotku u onu šerpicu. Ne znam zašto.
Izgleda
da je dobročinstvo kao češanje. Kad počneš, ne možeš da se zaustaviš. Onim
mojim uličnim sviračima, kojima sam uvek u šešir ubacivao poneku novčanicu, sada
nisam dao ništa. Onom glavnom, bez oka, rekao sam da mi odsvira: Najsam laco
svirači. Nasmejao se. Nije odsvirao. I onda sam ja pomislio da oni nisu najsam laco svirači, da oni nisu ni najsam laco pevači, pa čak ni lačo jebači.
Impuls
koji čoveka tera na neizvestan žreb sa ženama je čarobno mesto oslobođeno svih
tih večernjih obzira, sumnji u istinitost nečije patnje i nesnošljivosti umetničke
slobode.
U
prva dva razreda gimnazije bio sam očajno loš đak. Učenje me uopšte nije
zanimalo. Vreme sam provodio jurcajući okolo ili na dunavskoj plaži od jutra do
večeri. Profesorka srpskog jezika i književnosti mi je prorokovala lošu
sudbinu, premda sam tada već počeo da se zanimam za pisanu reč i, između
ostalog, uređiva đačke zidne novine sa mahom literarnim i delimično
humorističkim prilozima.
Međutim,
plaža je bila glavna preokupacija leti a bicikl kojim sam kružio oko bioskopa
iznad čije sale ke stanovala moja profesorica srpskog.
I
dalje me nije volela i davala mi je na kontrolnim zadacima jedva prolazne
ocene.
U
to vreme koje je za mene bilo najlepše i najslobodnije vreme mog života a profesorica
Marković ili Janković bila je za mene gužva bezobličnog mesa, sve dok nije i
ona počela da popodne sama, bez muža, jednog mlohavog pedesetogodišnjaka,
dolazi na našu plažu.
Ah
ta srećna vremena! Šumarak od samoniklih brestova, kartanje sa devojčicama još ravnih
stomaka i odbojka na vrelom pesku.
Dunavom
su plovile lađe bez veslača. Kao da je sve bilo u začaranom svetu. Svi smo bili
opijeni letom. Da nas je neko pitao, zakleli bismo se da se nikad nećemo
maknuti sa tog mesta.
Uostalom,
sve žene na suncu izgledaju stostruko mlađe. Ne postoje ulice, bicikli,
bioskopi, muževi sa mekim mišicama… Sunce i voda su prirodna poluga ravnoteže.
I
onda se namestilo da je mom poznaniku, desetak godina starijem od mene, zapela
za oko moja odvratna profesorica srpskog jezika i književnosti.
Sećam
se svoje zaprepašćenosti kad sam ga ugledao kako sa njom, hladnom zmijom, igra
onda popularni picigen u plitkoj vodi.
Pravo
rečeno, on je bio balvan spušten Drinom potpomognutom Rzavom u Srbiju. Ali,
imao je jaku žilu. Opstati. I ne samo opstati, nego i uspeti, stvoriti neko
malo bogatstvo po ma koju cenu.
Zrno
besramlja pomešano sa zrnom muškog ljubavnog soka.
I
malo pomalo, izgleda da se i ona zaljubila u mog maljavog prijatelja, jer je
počeo da mi priča o skrivenim tajnama njenog tela.
„Učiteljica
ti ima najlepši Venerin breg na ovim meridijanima.“
Ja
sam u to vreme već pisao za studentski list, ali sam i dalje bio loš učenik.
„Jebeš
je?“, pitao sam ga. „Jebeš moju profesoricu, brate?“
Nije
mi nikad odgovorio.
Onda
sam na slobodnu temu na času srpskog napisao malu, sada smešnu priču o crvenim
cipelicama moje tajne devojke. Devojke o kojoj niko nije znao. Devojke koja
postoji uvek. Samo menja cipele.
Profesorica
sa veličanstvenim Venerinim bregom mi je dala… ne peticu. Nego četvorku veliku kao
kuća.
Međutim, tu se ništa ne završava. Lepe anegdote boluju od viška pitanja
i opštih mesta poput Holiday Inna u osrednjim gradovima. Ma koliko čovek pazio uvek će posle takvih stvari naići nevera u ljude. I ne preostaje mu drugo nego ćutanje u dobrim i rđavim nastavcima sećanja.
Нема коментара:
Постави коментар