Za
pravog plivača, objašnjava mi stariji čovek u malim kupaćim gaćicama kakve su
se nosile sedamdesetih prošlog veka, nimalo nije važno kolika je temperatura
vode u reci. Ona može biti i četrnaest stepeni, ako je napolju bar dvadeset
osam. Važno je da razlika uvek bude veća od deset stepeni. Tada ste bezbedni.
Sve
je, dakle, u razlikama. Uzalud se muzičari na glavnom gradskom trgu trude da budu
poput svojih idola iz Bronksa.
Omanji
debeljuškasti Rom je pokušao da me udari kada sam mu rekao da neću da mu dam ni
dinar. Izmakao sam se i krenuo ka njemu. Počeo je da se povlači. Pritom je
pevao na onaj užasni način neki lažni narodnjak. Čekaj, rekao sam mu, samo čekaj.
Grad
tako pravi budalu od mene.
I
ne samo mene.
U
prolazu čujem muškarca koji se trza iz iznenadnog ženinog zagrljaja.
„Molim
te, samo bez osećanja“.
Šta
ih sprečava da se vole?
Zreli
su ljudi, iskusni.
Saznanje
da postoji više prvih ljubavi i da se njihova prva ljubav neće ponoviti u istom
obliku nikada više?
„Sećaš
se prve ljubavi? Prve ozbiljne ljubavi, dušo? Ono u zabavištu se ne računa.“
„Ne, ne sećam se.“
„Nimalo?“
„Uskoro
će cvetati lavanda“.
„Da,
uskoro će cvetati lavanda.“
„Ima
tu neko polje lavande za turiste. Ako hoćeš, vodiću te tamo.“
„Šta
da radim tamo?“
„Bereš
plave cvetove, posle ih staviš u vrećicu pa pod jastuk.“
„Šta
dobijam?“
„Priroda
te poznaje.“
„A
ti?“
„Ne
dobijam više ništa.“
„Šta
sanjaš? Da li ti uopšte sanjaš nešto?“
„Ne znam. Ujutro se ničega ne sećam. Možda me snovi čuvaju od mojih misli?“
Psi
laju. Tuku se oko teritorije.
Susedi
iz ciglarske kolonije sede pored zemljanog puta kojim svi praše. Usporavam.
Puštam da auto lagano plovi u leru. Dobacim im u prolazu, kroz otvoren prozor:
„Neću da vam prašina kaplje u pivo“.
Ipak
i to, ta banalna, periferijska anegdota samo je mrva sveta zbog koje prezam.
Ali,
pomišljam, i vrapci ce tuku oko mrve.
Onog
debelog je trebalo da odalamim preko njuške, jer je, usudivši se da me moli za
novac uprkos mojoj odbijajućoj pojavi, dodao gram troška na moju teskobu i
neostvarenost.
Ipak,
ne dozvoljavam da varke preuzmu moje telo i svest.
Vozim
sve brže. Uskoro ću u planine gde ću u šumu kopaoničkih borova, bez telefona i
slika i klika, živeti do jeseni.
Ako
sve izmiče, izmiče i značenje reči.
Ono
što nismo rekli i što ne smemo da kažemo jedno drugom nije ništa drugo nego
vrebanje anđela.
Нема коментара:
Постави коментар