Kad
sam, ostavši bez posla, bio prinuđen da dve godine odlazim na biro za
nezaposlene, koji se tako bezazleno zvao Biro rada, svakih šest meseci bio sam
prinuđen da razgovaram sa savetnicom.
Bila
je to debeljuškasta plavuša koja bi mi, po godinama mogla biti ćerka. Ne mislim
ni sada ništa rđavo o njoj. Nju je neko tu ubacio. Bilo mi je jasno od početka.
Trebalo je da boravi tu nekoliko meseci i dočeka porođaj. Ona se, uostalom,
nije ni pretvarala da bi o nečem važnom i mudrom mogla da me posavetuje. Ona je
samo čekala dete, novi život. Sve njene fraze o aktivnom traženju posla
spoticale su se o moju mutnu viziju o tome da je ona dobila, najpravednijim
čudom na svetu, posao. Čudom zvanim čekanje novog života. Posle nemuštog
razgovora sa savetnicom vraćao sam se kući kao pas koji je pobegao sa lanca pa
ga udario automobil.
Pritom
sam jasno osećao kako mi se kičma povija i pretvara u testo.
Noću
sam otvarao prozor u spavaćoj sobi, čak i pri najvećim hladnoćama i neumorno po
pedeseti put čitao „Sedam godina na Tibetu“. Svako beži od svojih nacista. A
planina je, kao što je već neko rekao, najveći prijatelj. Što veća, to bolji
prijatelj.
Bio
sam svestan da mogu da preživim samo ukoliko budem bez emocija.
Iako
sam mogao da ustajem na levu nogu, ustajao sam kad hoću i kako.
Roditelji
su mi bili polumrtvi. Hoću da kažem da mi je otac bio odavno mrtav, a majka se
još oslanjala na mene. Nisam mogao da se odvojim ni od te smrti, ni od tog
života.
Nisam
čistunac, ne idem ni na liturgije niti na mise, mada mislim da ću to jednog
dana učiniti.
Stajati
ili sedeti u polumračnom uglu božje kuće i čekati kao moljac da izgrizem svoj
deo sveta…
Hm…
Kasna
histerija je osvežavanje veza sa sobom na tihu daljinu. To sam tada naučio.
Sada
posmatram dane kako plutaju postajući sve duži. Spavam više nego ranije, ali se
ponekad u snu trzam kao čovek koji očekuje neku vest. Dakle, još čekam Ponekad,
u polusnu, mislim doći će pravda. Ali ona ne dolazi. Jer ovo gde živim nikako
nije središte sveta. Pupak je negde daleko, skriven kao voćka izrasla iz
koštice koja je hitnuta iz voza u punoj brzini između dve prolazne stanice.
I
mislim još kako je čudnovato sećati se. Roditelja, gubitka posla, gubitka
poštovanja, gubitka volje za ljubavlju i stida.
Sećanje
je kao nuklearno oružje. Usmrti više ljudi nego ijedno drugo, ali tiho, sa
propadanjem peščanih satova u istrošenim pustinjama naših malih svetova.
Posadio
sam neke nove sorte vinove loze. Uglavnom mirisne, poput traminca crnog koji
manje rađa i traminca belog. Moj simbolički vinograd.
Gde
je loza, tamo je smeh žena. Tako kaže stara latinska izreka. A gde je smeh u
blizini je ludilo.
Koliko
još treba da čekam?
Danas
je čovek u malom plavom kanuu doveslao do plaže ( i reka je čovekov veliki
prijatelj), prišao ženi koja je skoro gola ležala na pesku, poljubio je u usta,
kako je posle pričala radoznalcima i hitro odveslao niz reku.
Ko
je taj lepi veslač koji je isisao život iz mene a da me ništa nije pitao,
mislila je posle danima i noćima, uzalud se prevrćući po suvom pesku kao
postelji, sve čekajući lukavog neznanca da se vrati.
Нема коментара:
Постави коментар