Moj
otac je detinjstvo proveo u Čikagu, država Ilinois. Vratili su se u Srbiju pred
Drugi svetski rat. Kada su Nemci bombardovali Beograd već je bio mobilisan a
posle nedelju dana neki general jugoslovenske vojske čitav puk je predao
Švabama. Nemci su ih spakovali u stočne vagone i odvezli u zarobljeništvo.
Boravio je u logoru četiri godine. Na kraju njegov Curriculum vitae upotpunjava
dramedija Roberta Beninjija „Život je lep“. Amerikanci ih postrojavaju. Na jednu
stranu one koji žele u Srbiju a na desnu one koji hoće u Ameriku. Pogađate! Moj
ćale se vratio u Srbiju.
A
mogao sam da budem Amerikanac. Oženio bih najtamniju Crnkinju, jer sam sklon
krajnostima. Ili najnežnije plavuše ili najnakatranisanije Afrikanke. Jedne i druge uvek pokazuju sklonost da me
pojedu. Da li zbog toga bežim u priče? Da bih zaboravio sadašnjost? Da bih
prikrio pravu istinu o sebi.
Spaljuješ
knjige?
Da.
Spaljujem literarno đubre. Imam specijalnu peć za to. Krematorijum za umrli duh.
Uvek se, pritom, prekrstim. Ne činim to triput. Meni je dovoljno jednom, jer ja
svom prekrštavanju verujem. Ono je definitivno.
Takođe,
o pokojnicima koji su bili obična moralna đubrad ne mislim sve najbolje.
Droljama,
poltronima, prevrtljivcima ne čestitam rođendane i ne nazivam ih svojim dragim
prijateljima.
U
mojim snovima nema mesta za sotone prošlosti. One se, naravno, povremeno
pojavljuju, ali uspevam uz pomoć čudesne duhovne alhemije da ih rasteram pre
zore u kojoj bi ionako nestale.
Na
polutajnom podrumskom mestu na zidu visi ikona presvete Bogorodice. Molim se za
one koje volim i čekam da majka sveta, trepne. Čekam. Znam da vreme uvek dolazi
po svoje stvari. Uzalud smo negde drugde.
Krstarim
gradom. Počinju novosadske vrućine koje toliko ne volim i toliko volim kad ih,
trpljenjem, kožom, znojem, novim mladežima na starom junačkom licu opervažim.
Ja
sam čovek kome je nepoznati, veliki pas pokazao da bog postoji.
Bio
sam očajan. Skupile su se stvari o kojima, iz razumljivih etičkih razloga, ne
mogu da pričam. Pri takvim teskobama jedini lek je voda. Otišao sam do Dunava.
Bilo je lepo sunčano podne, ali sve je delovalo još suviše hladno za potpuno
prepuštanje. Seo sam na pločasti kamen uz obalu. Dva puta sam ustao i nagnut
nad površinom vode šakama pokvasio lice u nameri da suzbijem crvenilo nastalo
usled pritiska izazvanog sada već dugotrajnim stresom. Dvadeset ili više
metara, na uzvisini betonirane obale bio je razapet šator zečje boje i neko
mlado razuzdano društvo je raštiljalo uz bučnu muziku. Sedeo sam, povremeno se
naginjući ka talasastoj plitkoj, činilo se, beživotnoj vodi. Povremeno bih
pogledao ka udaljenom društvancetu na nasipu. Tako sam zapazio vižljastu figuru
krupnog zrelog nemačkog kratkodlakog ptičara. Bila je to moja omiljena vrsta
pasa. Inteligentni, radoznali, intuitivni i, naravno, nepredvidljivi. Tada se
to desilo. Tuđi, nepoznati pas, pogledao je u mom smeru. Nije to trajalo dugo.
Možda bi se moglo meriti u desetinama sekundi. Zatim je odjednom pojurio ka
meni kao da lovi plen. Ne mogu da kažem da sam se uplašio. Pomislio sam da nije
strašno ako me ujede. Plašio sam se samo svoje preke, nasleđene od dalekih
cincarskih predaka, naravi. Međutim, dogodilo se nešto neverovatno. Pas je
dojurio do mene, zatim se ukipio i nežno mi stavio šapu na koleno pa zagnjurio
svoju cokulastu njušku u moje krilo. Poljubio sam mu ono ulegnuće između ušiju
o on je otrčao među decu koja su mu, bez razmišljanja, bacala suve grane u
hladnu vodu.
Taj
pas… kako me je razumeo?
Meni
su uzeli toliki komad života i tebi su uzeli možda, samo na drugi način,
jednaki komad života a taj isti život se sada ponaša kao da ga se to nimalo ne
tiče, kao da je to beskonačni razgovor ljubavnika za jednu sezonu.
Нема коментара:
Постави коментар