Tako
sve počinje. Tom rečju kad budemo.
Kad odrastem neću nedeljom popodne kad ostanem sam u kući drhtati od straha i
slušati podstanara i podstanarku kako se u dvorišnoj sobi jebu do iznemoglosti.
Osetljiv
sam kao semafor za slepce. Ipak, solidno sam upućen u lokalne prilike. Znam
momka od pedeset i nešto koji je ugradio čeličnu šipku u penis. On to, naravno,
skriva od svoje žene. Kad grmi podvuče se pod krevet. Žena, ništa ne sluteći,
ostaje na njemu. Neće grom, valjda, u koprive?
Ljubav
je u sferi zamišljenog. Sve je, uostalom, u sferi zamišljenog. Mi smo skriveni plesači.
Naši mišići se trzaju u snu kao tek ulovljene ribe.
Tamo
gde vrbe pruće svoje žile u Dunav, tamo su najbolje vrbovače za jelo. Uostalom,
zar nije sve na rubu? Razume se da taj rub može biti mnogostruk. Ti, ja, moji,
tvoji, pravi i nametljivi prijatelji koji ne misle na tebe nego samo kako da
ugnezde sebe nekome i nekud.
Žene
sa bujnim grudima nose trake ispod. Mislim da su to granice njihovog carstva.
Hanibal ante prsad.
Slonovi
koji su preživeli prelaz preko snežnih Alpa da bi razorili Rim, ne znajući da
će se Rim vremenom sam razoriti.
Ovo
novo doba je doba suše. Čekam da se napune jame oko velike reke i da sednem
pored neke, sa tankom trskom i udicom za najmanje ribe, koje ću naravno vratiti
u vodu. Bol koji sam im proizveo je nešto što se može gajiti dugo, znam, ali
nikome ne preporučujem.
U
pitanju su vekovi slabog drugačijeg saznanja.
Kukavičke
junačke pesme.
Više
nikome ne pišem pisma. Ni na jedno, neposlato, nema odgovora.
Da
li je to u redu?
Pitam,
onako.
Gde
je tu specifična težina teksta nad kojim se, evo, grbim?
Gusta
senka ćutanja i čekanja.
Dotle
se pesak taloži u bubrege po zakonu gravitacije.
Potrebno
je vežbati. Mada to ne osigurava bilo šta.
Moji
preci sa majčine strane su bili vrsni cvećari u južnoj Mađarskoj. Moj ujak
Dušan i njegova verna ljuba Branka, umeli su za dan, sve puzeći njivom na
kolenima, da nakaleme jutro krv crvenih ruža. Posle su pali u postelju. Crvene
ruže treba ubrati isti dan kad procvetaju.
Sve
je u shvatanju smisla.
Ništa
ne pada u šaku, tek tako, sa drveta.
Ali
mene ne zanima napor pamćenja. Bio sam dečak. Neko se jebao. Bio sam sam.
I
sada sam sam.
I
sada se neko jebe u nekoj pomoćnoj sobi.
Što
u tome i dalje tražim svoj odraz ako je ljubav zamenljiva?
Reci.
Нема коментара:
Постави коментар