Svi ti muškarci i žene koje pre sumraka iz svojih nastambi (da, nastambi!) izlaze u grad - nešto ili nekoga traže.
Oni ne znaju šta je to nešto i ko je taj koga traže. Možda, ipak, naslućuju. Možda se prave da ne znaju. Možda se plaše da ne ispadnu smešni u tom svom traganju. Možda misle da je njihova šetnja glavnom gradskom ulicom, koja je ravnodušna, uzaludna. Niko neće naći ono što traži.
Nisi htjela moje riječi, moja djela…
U stvari, najpre nisi htjela moje lažljive riječi i moja tek samo obećana djela, pa si onda htjela moje jednako lažljive riječi i isto takva, tek obećana djela.
I bilo ti je lijepo.
Onda opet nisi htjela i meni je bilo baš dosta riječi i djela i najviše dosta zato što nisi htjela.
I sad šetamo, istim gradom kad ulični pevač (pjevač?) uz drndajući ton jeftine rođendanske gitare pevuši upravo to.
I sad, što bi rekli, saplemenici: Gde me nađe? Gde baš mene?
A sada me nalaze baš mnoge stvari koje ne volim.
Slučajni susedi na plaži. Viđali smo ih prošle sezone sa dobrim starim psom, koji je rado davao svoju krupnu glavu da je pomazimo, da bi prošle jeseni oboleo neizlečivo (nije važno od čega nastupa smrt) i veterinar ga je uspavao. Zaborav.
Uvek se tako ljušti kora života. Kao da je naš život banana.
Neki mladi Kinez oduševljen je Dunavom.
Plivamo zajedno u još hladnoj vodi.
Naša srca su još u solidnom, stanju. Kad me ugleda uvek razvuče usta u osmeh i mahne mi. Ja mu odgovorim tek posle drugog pozdrava. Takav sam.
Divlja plaža je život u malom, baš malom.
Ko ume da vidi, videće ptice koje kao da pevaju. I žene koje kao da su zaboravile da su bile mlade i lepe. I žene, koje između tog zaborava i detinjaste ljupkosti koja im se pomaljaju kao dva zaslepljujuća svetla, ne smeju da se odluče kom svetu pripadaju.
Deca su pored njih, ali već odrasla.
Same su.
Naravno, mogle bi da ne budu same. Još su privlačne. Ali, ne daju se i još muškarcima starijim od njih, muškarcima koji ih tako neskriveni žele, govore Hvala Vam.
Jedan moj prijatelj, pisac iz Pančeva mi je otkrio da mu je izvesna patrijarhalna cura iz Kačareva tek posle petog seksa rekla Ti.
Šta stoji između?
Katehizam pogrešno usmerenog nacionalno hrišćanskog detinjstva?
Strah od pišanja u prašinu?
Nisi najlepša na svetu. Samo da znaš! Jer, sve ste najlepše na svetu. Samo da znaš.
Šta tražiš ispod naočara za sunce? Tanke noge i duge sise u grudnjaku ispod kupaćeg kostima možda ne žele da znaju šta tražiš.
Suvo je vreme. Stari Novosađani, u stvari, najstariji izašli su na piknik iza plaže. Boje se svetla ovog dana. Idem za vrbovim gljivama. Sve ih je manje. Tako će biti do septembra, ukoliko godina ne okiša.
Istuširao sam se hladnom vodom i poprskao dezodoransom.
Ceo grad miriše.
Sunce u sedam uveče sija kao nekad u podne.
Crkvena zvona zvone kao u Jerusalimu.
Zastajem. Čini mi se da čujem drugi zvuk. Male devojke još hodaju. Molim ih da ne prestanu da hodaju.
Ne očekujem da se to desi. Svaka priča ima svoj kraj.
Ležim na pesku, na leđima i osmatram tragove koje iza sebe, na nebu, ostavljaju avioni.
Posle izvesnog vremena tragovi nestaju.
Da li ponekad pomisliš na to?
Нема коментара:
Постави коментар