Mislim na mala odricanja. Ali, samo kada sam budan. Sa rukama i nogama sapet u bezobličnu ćebad noću, u presecima izazvanim nesanicom, možda i nedostatkom senki nasuprot sunčevoj svetlosti ranog proleća, ta planirana a opet odavno nužna odricanja liče na uzaludan pokušaj čoveka sklonog ćelavosti da šećernom vodicom zaliže nekoliko poslednjih pramenova već sede kose preko temena. Odreći se čega? Malog sveta? Čuvarkuće na kroviću iznad ulaza u luku, kuću? Protezanja golog tela ispred neopreznih prozora? Naleganja na lakat dok tragaš za nedolazećim porukama u telefonu, koji otplaćuješ već drugu godinu? Profilnog pogleda žene koja prolazeći osmatra da li je svojim bibavim sisama ostavila utisak na tvoje suve oči? Čemu pitanja?Pitam se. Ne pitam se.Primećujem da je u ovom umornom gradu sve više nepomičnih lica. Devojke i mlade žene nose tamne naočari, imaju uglavnom plavičastu tanku kosu, manekenski su mršave ali čini se da imaju majčinski duge, spuštene grudi. Noću je svaki šapat jak kao majčina briga.1Ja svoju majku već šest godina dozivam preko crvkuta jedne (da li?) pevljive senice. Obično se šepuri na vrhu dvanaest metara visokog ariša pred kućom. Senica se malim, tankim nogama oslanja na najtanju granu na vrhu bora.Da li sve vreme svog ovozemaljskog života i ja to činim?Njišem se između čudesnosti svog i tuđeg tela. Oprana posteljina se suši na vetru. Biće lepo spavati na njoj. Plućne maramice u Bohoru. Razvigorac sa Instituta za plućne bolesti. Sve to struji sa naše male planine. Ova varošica me je ujela za srce. Tamo potok, tamo planina, tamo reka…A mi? Gde smo ja i ti? Dečja kolica mogu da se zakoče, ali život ide dalje.U glavnoj gradskoj ulici neki lik crta profile za male pare. Prolazim hladno. Ja se najbolje ocrtavam na sunčevoj svetlosti. Na divljoj plaži, recimo, na kojoj nam mala Ruskinja ili Ukrajinka, predstavljajući se kao studentkinja iz Čačka sa obilatim poprsjem iscrtava krivulju sve kraće besmrtnosti.
Dobro je što čovek ne zna kada će umreti. Neki Jerolim iz komšiluka se na smrt prestrašio kada se, doživevši šezdeset petu, setio da mu je Ciganka na vašaru u Rumi predvidela da će umreti kada napuni tu godinu. Da li je umro? I da jeste i da nije, šta sad? Svet nestaje u slikama. Moja namera je da ga se unapred odreknem. Ako postoji hronološko računanje godina i biološko stanje organizma, granice koje mogu da budu veoma raširene, onda ne postoje utabane staze. Razlike u godinama između nasilno regrutovanih, a ipak tajnih ljubavnika. Rudolf, moj stari tihi prijatelj, koji je zbog srca otišao da živi u Najlon naselju na obali Dunavca umro je u ljubavnom sedlu, na Tereziji čiji je brat, mali krivonogi mađioničar, uzalud pokušavao da ga oživi. Neka žena je prošla pored mene i osvrnula se da bi uhvatila moj skriveni pogled. Da li je pritom zaustavila disanje? Ne znam. Sve ovo što mi se sada dešava liči na ronjenje na dah. Mlitavo joj je visila ta haljina na grudima. Između katedrale i saborne crkve je vreme na krovnim časovnicima neusklađeno, tako da čovek sklon čvrstim računicama ne zna kom vremenu pripada. Samo klice iz semena posejanog ko zna kada i gde, klijaju kao da lutaju za uzaludnim mislima o beskraju, leku protiv raka, psihodelicima za kraj ili početak osvajanja žena koju ćete na kraju ostaviti kao što će i ona, ali posle mnogo godina, ostaviti vas zauvek. Za razliku od vašeg ostavljanja na oročeno čega nema. Seks bez obaveza.To je, zar ne, prkošenje srcu, koje ionako damara bez nas i potvrđuje da niko ne zna koliko je star imenom, prezimenom i testamentom, jer se ljuspa samo unutrašnja strana ovo malo duše ili mnogo duše ili je ne znam šta je duša, nema toga i potrebno je svako jutro našte srca, pomalo i neznano koliko istrošenog, popiti za snagu čašu onoga što su još naši stari itd…Ostatak sveta.
Нема коментара:
Постави коментар