Čoveka
koji je od proleća do zime išao bos nisam viđao poslednjih desetak godina.
Pre
je išao u šetnje uz dunavsku obalu sa svojim velikim psom, nejasne rase,
verovatno je bio bastard, kao i svi mi, stigli u ovaj stari šanac sa svih
strana u potrazi za boljim ulovom.
Po
zanimanju je bio grobar. Poznato je da se grobari okružuju životinjama. Od
prizora nestajanja svako beži na svoj način, mada je tome nemoguće umaći. I
zbog toga je jedino i nepresušno važno uvek govoriti istinu.
Sveti
Petar ionako zna sve o vama.
Dakle,
grobar je šetao sa svojim psom nekoliko leta bos a onda je nagazio na
narkomansku iglu i više ga nije bilo.
Nedavno
sam ga video u gradu. Bio je sam, bez psa. Hodao je rasklimatanim korakom, ali
je hodao. Sve je, izgleda, prošlo. Išao sam lagano iza njega i iza te njegove
slike nije ostajalo ništa. Pas je, najverovatnije, uginuo, ali on se ponovo
podigao.
Pitao
sam se šta ga sada drži u životu?
Žena
koja se igra sa njim i njegovim polutajnim željama?
Onaj
šiljak narkomanske igle?
Ili
slabo prikriveni ali česti odlasci u ilegalnu točionicu alkohola u starom
gradu. Povremeno sam ga viđao kako se, osvrćući, nevešto, nekako kao ugruvan
uvlači u tajanstveni lokal na glavnoj ulici starog grada.
Liči
mi na šalu smrti. Na onog koji se ni po
čemu nije izdvojio, nego je, može biti baš kao i ja, dopustio sebi da bude
razvučen gomilom, da ćuti, da stoluje samo u skučenim prostorima…
Zapete
bradavice žene koja, u žurbi, nije stigla da obuče grudnjak.
Ali,
gramzivi grad ništa ne primećuje. Dobri stari čika Eros zamišlja vikend kao
roman. Toliko je devojaka i žena čije su grudi kao na poslužavniku. Druge nude
riblje konzerve. Ne morate da kuvate, da prljate i perete sudove.
Prisni
ste sa svojim procepima.
Prolazi
vreme kao otok.
Ovo
što sam ti juče ponudio je samo smena zastoja i zamaha. Imaš to i ti, draga
moja.
Uostalom,
ne postoje neugodne naklonosti.
U
ovom gradu u kome se sve zna, postoje simpatije za koje se ne zna.
Ta
divna lelujavost vode ispod novog mosta koja ulazi u pore mog detinjstva.
Sada
priče starih o hladnoći vode i idealnim temperaturama za smrt.
Srećom
tu su devojke koje lutaju. Sve je na njima isto kao pre mnogo godina. Zdrava koža,
telo dečaka, retke malje.
Tu
je i pas, koji mi zapišava kratke pantalone ostavljene na milost i nemilost
peska.
Nema
smisla, kažem vlasnici psa.
Dozvoljeno
je, kaže. Dozvoljeno je dovoditi pse na plažu.
Ne
vredi da joj pričam o bosonogom grobaru i njegovom psu koji su hodočastili ovim
pre nje.
Pred
iščezlim slikama mladalački stid.
Dobro
je, mislim, i osmatram lepotu žene u plimi još jake krvi i vreline ranog
leta.
Нема коментара:
Постави коментар