MILAN TODOROV: SEVER ILI JUG

 

 

 

 

 

Jutros mi je put prešla crna mačka a odmah za njom i neka beličasta mačka.

Nikako nisam mogao da odredim šta to znači. Ukoliko crna mačka ili mačor donose nesreću, šta donosi bela, dobro ne baš sasvim bela, mačka?

Zaboravio sam da napomenem kako su mačke pretrčavale put između dva groblja. Iz starog bežale su u novo. Zar je tamo, puj puj, lepše?

Sudeći po brzini kojom su izbegle moje točkove, mačke su mlade. Sasvim je izvesno da i one imaju nekakav svoj, mačju svet. U redu, februar je prošao, ali žurba, tačnije uzrujanost zbog ljubavnih nesporazuma ume da potraje.

Najzad, bilo je očigledno da nastupa neka magnetna oluja na Suncu. Mesec je ovih dana bio pun. Žene znaju šta to znači. Menstruacioni ciklus, jao da li sam zakačila, glavobolja, depresija, nesanica…

Razmišljao sam: mačke i sreća. Kakve to veze ima? Srednji vek. Veštice u Engleskoj. Lomače. Stare grafike na kojima su mačke sa ljudskim očima.

I još sam, kratko, do ukrštanja puteva, mislio šta će mi se desiti.

Ali, šta se još može desiti čoveku koji zna da ne sme duže od sat ili dva, da ostane na istom mestu?

Za sada mi ide dobro. Ne odustajem i ne posustajem, mada ne znam kuda me to vodi.

Da zaboravim zaborav?

Na kojoj sam strani?

Kad bih znao na koju se stranu klatno pomerilo, mogao bih da odgovorim.

U suštini, sada nisam ni na jednoj strani.

Ne podnosim tradiciju. „Taj teški hod u tami“. Idi, buraz, čuvaj prostatu bez mene.

Ja želim da se oslobodim svih tih uzvišenih misli o slobodama vizija.

Sedim u pesku i mravi plaze po meni.

Ne vredi da zakočim i stanem pred tim crno-belim mačkama i crnim mravima.

Uostalom, sada je jasno da mi je veliki američki frižider crkao kao maršal pojačalo. Brunda, a ne hladi.

Ne podnosim hladnoću ispod nule. Čak ni u kockicama leda za konjak.

Vozim dalje i ispred nove crkve koja je odlomila komad neupotrebljavanog  parka, put mi, na semaforu, prelazi gomila vernika.

Zašto nisam među njima?

Zar je propast mog života manja od propasti njihovog života?

Ja hvatam dane kao što su nekada deca hvatala leptire za debelguzu nastavnicu biologije, dok to nastavni planovi i programi nisu zabranili.

Posle onih mačaka, trudim se da silazim sa grobljanskog brda bodar i čio. Nije to baš sasvim lako. Postoji tu taj izraz „Što pre odem odavde, bolje ću se osećati“.
Otići. Da li je moguće sada uopšte negde otići kada je svet toliko isti. Iste prodavnice u Amsterdamu, Atini, Kelnu, Tel Avivu.

Otići.

Ta reč ima u sebi nešto što miriše na poraz. Kao da vam je voz odsekao noge.

Moji roditelji su imali stare prijatelje iz Banata. Đuru i Katicu. Đura je radio na železnici. Krupan, stamen i vedar čovek. Jednog dana neoprezno se duže zadržao između dve lokomotive. Odrezale su mu noge do kukova. Kretao se uz pomoć ručnih kožnih hvataljki. I dalje je bio vedar. Imao je doživotnu besplatnu kartu za sve utakmice fudbalskog kluba Vojvodine. Navijao je za momke koji trče.

Nedostajanje je, očigledno, drugi izraz za odlazak.

Posle razvoda, uzmimo taj primer dobrog momka, vratio se u staru roditeljsku kuću. Bila je potpuno zapuštena. Posle odnošenja starih pohabanih predmeta i krečenja još je bilo mnogo prljavštine. Preko oglasa našao je ženu za spremanje. Ispostavilo se da se znaju odranije. Iz mladosti. On je tada bio instruktor vožnje u čuvenom Crvenom signalu (pogrešan reklamni slogan, danas) a ona polaznica kursa. Brzo su se dopali jedno drugom. I, na pitanju brdske vožnje, kraj onog radijskog tornja skrenuli su u šumu.

Sada je ona bila tu. Stidela se. On je ostavio pet sati samu, da radi. Kad se vratio, sve je bilo izvanredno sređeno i uređeno. Platio joj je dogovorenu sumu, a onda dodao i pozamašnu novčanicu iznad ugovorene cene.

Nemojte, rekla je, govorila mu je vi sada, nemojte molim vas. Pritom ga je maltene obgrlila mokrim rukama.

Bio je gladan žene, ali ona mu se sada nije sviđala kao nekad. Nije znao razlog. Bila je ista. Niska pomalo, ali oblih kukova i dobre zadnjice.

Međutim, sad  mu se činilo da njen potiljak doseže tek iznad njegovih kolena.

Ipak, bio je gladan žene. Da li su njene dojke kao nekad?

Taj trenutak dok joj je pružao novčanice i trenutak pre toga kada je opet poželeo, ma kakva ona sada bila – bio je velika prevara njegovog mozga.

Ali, ta novčanica iznad ugovorene sume ostala je između njih kao nejasna drhtavica ili prehlada izazvana stajanjem na promaji u vozu koji, opet, hrli ka severu.