X je ubio oca, vlasnika diskoteke naše mladosti. Dobio je nekih petnaest godina zatvora. Pustili ga ranije, ovog proleća. On odmah prodao diskoteku, u stvari ružnu ruinu i sad svi plaču što još jedan mit odlazi u prašinu.U ovom gradu već odavno dizalice rade svoje. Dizalice nas spuštaju u žuč stvarnog života. Ponekad ih posmatram iz bezbedne daljine i liče na zmije koje su u stanju da progutaju slona. Grad je pun likova koji pokušavaju da zarade na svojim talentima.Mađioničar ima šezdeset i četiri godine i stoji na rukama šezdeset četiri sekunde. Do ludosti može da se stigne na stotinu načina. Ja prelazim most. Ispred mene je uplakano dete i nervozna majka. To je dobro, mislim. To je dobro, jer je tako stvarno. Na drugoj strani mosta, tačnije ispod njega oseća se vonj kanalizacije koja godinama liže obale svojom sluzi i kiselinom. U nekom gradu, u Zagrebu, ako se ne varam utvrdili su da je vikendom u kanalizacionim vodama za trideset odsto više heroina. Fluid ljudskog očaja je postao merljiv. Kontrolišu nam trenutke opijenosti kao kontrolori karata u autobusima.U gradskom parku, na travi, sede ljudi bez lica. Možda je to zbog daljine. Možda je to bezličje zbog uzaludnosti govora čak i u Hajd parku. Ne sećam se kad sam čuo da je neko u tom parku rekao nešto stvarno hrabro i lepo. Na prstima ne nosim prstenje. Ovo je vreme drugačijih prepoznavanja. Neku lepoticu na divljoj ili, hajde, poludivljoj plaži fotografiše neki lik u zimskoj jakni. Ona je najpre u belom jednodelnom kostimu koji u kontekstu njenog mršavog, belog tela ističe njeno rano i nevino devojaštvo. Zatim se, neznano kako, ali hitro, očima stotine posmatrača prikazuje u zlatnom kostimu. Fotograf kleči. Pokušava da uhvati najbolji donji rakurs. Šta pritom misli? Da li misli da se ta devojka nikada više neće vratiti u svet divnih, jednostavnih i iskrenih devojaka? Iskreno, boli njega.On se više nikada neće vratiti na našu plažu koju je oskrnavio kao onaj koji ispod freske belog anđela britvom urezuje u kamenu svoje ime. Orah, ta voćka bogova dugovečnosti, slabo je rodio ove godine i ostaje netaknut mojom željom da napravim od njegovih koštunaca liker za zimu. Bar da mržnja tako škrto rodi. I laž i prevara i lopovluk… Gde ću sesti da o tome razmislim?Nigde. Ili tamo gde ću pasti?Spuštam ruku niz telo. Dobro je. Telo je još čvrsto i koža ima dobru, tamnu boju punu de vitamina i ostalih tajni.A tajne rađaju nedozvoljene misli. Ali one ipak pripadaju mojoj drugosti. Da li je bog zaista stvorio samo jednu ženu?Oprosti mi bože.
Нема коментара:
Постави коментар