Rekao
sam da ne znam.
„Razlika
je“, kazao je „samo u tome što ćeš ti živeti nešto duže od mene, napisati
nekoliko novih knjiga i imati nekoliko novih žena.“
Prošlo
je šest godina. Zaista sam objavio nekoliko novih knjiga.
Nove
žene…
Prošlo
je od tada šest godina. Čini mi se da je žamor na ulicama sada jači nego onda,
da su ulice življe i da nema ničeg sem ovog sada i ovde.
Kako
je to samo sebično?
Sve
duže hodam ulicama. Neke ploče koje se nisu ugibale sada su počele da se klate pod
mojim nogama. Kriv sam. Znam da sam kriv. Ne mislim da je tačan onaj banalan
stihoklepački stih „Kriv sam jer sam živ“, ali dok, na primer, hodam pored
jezerceta sa vodoskocima u porti katoličke crkve u centru grada, svi odrazi u
vodi su postavljeni naopačke. Katedrala, deca, mlade mame, psi i ostali.
Da
li nekom dugujem nešto, pitam se tada.
Moje
telo je, možda, izdržalo nalet neke pošasti a da ja o tome nisam ništa znao.
Uostalom,
nad telom se uvek nadnesemo kasno.
Premda
sam sve većma uveren da je telo najvažnije. Crkva tvrdi da je pretežnija duša.
Može biti. Ali, telo je kao stablo u šumi. I dalje si sam među svim tim
krošnjama. Sa našim nagim telima raspolagaće kako hoće.
Zato
sada svakog jutra hodam kroz malu vrbovu šumu uz reku bosonog, poput onog
krakatog penzionisanog grobara koga ponekad vidim u gradiću ispod tvrđave kako
zamiče u ilegalnu točionicu alkohola. On je, sa psom, od aprila do novembra
hodao bos. Sve dok se nije nabo na narkomansku iglu bačenu u pesak.
U
tom pesku se igraju mlade devojke, ne starije od petnaest godina. To su radosne
igre nesazrelih tela. Nisu lezbejke, najverovatnije, ali se grle svaki čas i
nose na leđima i obaraju jedna drugu dok se ne pojave momci istih godina, ohrabreni
prvim pivom i onda niko ne zna šta hoće i sve ide dalje.
„Živećeš
još nekoliko godina iza mene…“
Videću.
Za
sada želim da budem kao divlja pčela. Hoću da kažem kako je moj med, moj med.
Ne želim da platim samo zato što sam preživeo.
Žene.
One,
takođe, osluškuju ovaj muk.
Nije
tačno da žene, tajne moguće ljubavnice, previše pričaju.
Govorio
mi je nešto o tome momak sa zlatnim (beše li nekad gvozdenim penisom?). Žene,
kaže, uvek ćute.
One
su, pomislih, kao i ja skrivene u senci moguće preljube, pri kojoj ćemo se
pretvarati da su naša lica tuđa tako da siguran užitak izostaje.
Ipak
ostaju nam šume, pesak, gluvi odblesci grada.
Devojčice
se igraju. Imaju male bestidne zadnjice koje još nikog ne zanimaju.
Kad
bih se ponovo rodio, voleo bih da budem dete.
Нема коментара:
Постави коментар