MILAN TODOROV: MRTAV PAS ME VOLI

 

Crni ker kakvog sam imao 
pa je uginuo pre desetak godina
dolazi mi redovno
kad sednem za sto u kafani
na otvorenom.
Taj crni pas koji je ničiji
posle smrti
postaje pas koji me voli.
Dešavalo se da mi ponekad
priđu i drugi psi,
onjuše me i odu.
Crni pas me gleda
crnim očima.
Češkam ga iza ušiju.
On maše repom.
Dolazi konobarica	
Ako vam smeta
samo ga oterajte.
Ona ništa ne razume,
pomišljam.
Osim toga misli 
da je najlepša na svetu 
i u trenutku dok to misli
ona je odista najlepša na svetu.
I još nešto
ona je bolja
stotinu puta bolja od mene
bolja je i od mog mrtvog psa
jer je mlada
još nema zavisti
još se ne plaši poput mene
koji se plašim kraja
bez drugih osećanja
osim reči
koje ne vide i ne čuju
ništa
samo nesvesno
nezabeleženo posle sna.

POKRAJINSKI SEKRETARIJAT ZA KULTURU, INFORMISANJE I ODNOSE SA VERSKIM ZAJEDNICAMA - PROPUST ILI NAMERA?

 

* U saopštenju o rezultatima konkursa za sufinansiranje izdavaštva pokrajinski Sekretarijat za kulturu navodi da rukopisnu zibirku Milana Todorova RUSKI ČAMAC nije uzeo u razmatranje pošto joj je nedostajala recenzija izdavača. Međutim, stvari stoje upravo obrnuto. Izdavač IP ADRESA je u potpunosti ispunio uslove konkursa i pored svih traženih podataka uredno dostavio i ovu, ovde ponovljenu, recenziju. Nadam se da će greška biti ispravljena.

Нова рукописна збирка прича Милана Тодорова је његова шеста књига

приповедака. Тодоров је врсан романсијер, песник и атнологијски сатиричар.

Његове сатиричне приче објављене су у многим домаћим и светским

антологијама, са две изврсне приче, примерице, у „Сербиан сатире анд

апхорисмус“ Мартина Деана објављене у Вашингтону 2017.

Класичне приче којима је посвећен последњих година, о чему сведочи

награђивана књига „Телефонски именик мртвих претплатника“ (награда

Друштва књижевника Војводине за најбиљу књигу 2019, као и улазак у

најужи избор за Андрићеву награду), али и потоње веома успеле књиге попут

збирке „Касни животи мушкараца“ објављене пре две године у чувеном

београдском Лому у избору Флавиа Ригоната – говоре да је Милан Тодоров

зрео и снажан приповедачки глас, на трагу изузетних војвођанских

протагониста прозе, пре свега Александра Тишме и Ласла Вегела.

Његова нова приповедна збирка „Руски чамац“ чини оно што би се могло

назвати венцем кратких проза у којима доминира тежња за проналаском

постојаних и недвосмислених духовних и моралних вертикала у животу

модерног човека заплетеног у својеврсну трговину душама, срцима и

превасходно телима. Међутим, свака племенита тежња има, мање или више,

мрачан пандам.

То настојање, снажније или дискретније, изражено безмало у свакој од ових

тридесетак кратких прича, његове јунаке на маргинама јавног живота а

оличене у приповедачевом ја доводи у ситуације губитника који се, упркос

свему, никад не препуштају очају. Они, напротив, настоје да изнова изграде

свој живот. Само, њихова будућност се показује као обрнути одраз

прошлости. Њихова будућност више није њихова. Обележени трагачи за

изгубљеним вредностима живота и љубави у њему принуђени су да увек

почињу од нуле. Срећом, притом успевају да смогну снаге да истражују нове

односе са светом таквим какав јесте у сталним менама.

Јунак ових приповести, усамљени појединац из града (да ли увек Новог Сада)

проводи своје дане у лутањима по типично велеградским локалитетима:

шопинг моловима, болницама, шеталиштима,парковина и историјским

здањима – без туге, а са маштом о новом почетку.

Та врста самосвојне пооетике, која је карактерисала и већину његових

најбољих претходних прозних остварења, поткрепљена свежим,

проницљивим и на моменте поетичким дискурсом у стилском пољу – чини

ове приче, у најбољим егземпларима, антологијским.

MILAN TODOROV: KARMA

(odlomak iz romana u nastajanju)
I dalje sam odlazio u biblioteku. 
Bibliotekar je bio neobično ljubazan ptrema meni. Smatrao sam da je to zbog  toga što sam mu se našao pri ruci u slučaju sa onom devojkom.
Kako sam se samo prevario.
Naravno u njegovoj svesci nema ni traga o tome.
Bibliotekar je, saopštio mi je u najvećoj tajnosti, osmislio plan kako da porodičnu kuću očisti od stanara.
Počeće sa bricom koji je stanovao u dnu njihovog dvorišta.
Bio je to ispijeni alkoholičar koji je po ceo dan išao po varoši i brijao nemoćne, stare ljude na samrti a ponekad je, lak često, brijao mrtvace.
-Da budu lepi za onaj svet.
Uveče bi se, obično trešten pijan, vraćao u stan koji mu je dodeljen kao simpatizeru novog režima.
Bibliotekar je odlučio da zameni bravu na ulaznim vratima u dvorište kuće a, ako to ne upali, da zameni i bravu na bricinom stanu.
Ja sam mu bio potreban samo da čuvam stražu dok on to ne obavi.
Bio sam kukavica, ali sam pristao.
Bilo je vrelo popodne.
Bibliotekar se nije najbolje snalazio sa klještima i odvijačima. Menjanje brava je trajaloskoro do večeri.
Ipak, je uspeo da završi što je naumio do povratka pijanog brice, koga su zvali Crveni.
Ja sam jedva dočekao da se izvučem iz svega toga. Kao da sam slutio nesreću.
Crveni brica se pojavio po običaju oko osam uveče. Malo se zanosio dok je naslanjao bicikl na kapiju a onda je dugo poetljao oko brave. Nije mu išlo. Razljućen nalegao je celim telom na ulaznu drvenu kapiju i šarke su popustile.
Kad je došao do stana opet se mučio sa bravom.
Utom se pojavio Bibliotekar i rekao mu da više nema tu šta da traži.
Revolucija nije vlasništvo.
Kapitalizam je ono pravo.
I neka se stanar snađe na drugi način.
Crveni ga je gledao mutnim očima ništa ne razumevajući.
Bibliotekar ga je uhvatio za ruku i poveo ka izlazu.
Brica se naglo otreznio i počeo da se opire.
U jednom trenutku, tokom gušanja i rvanja, Crveni je ugrizao Bibliotekara za kažiprst desne ruke kojom ga je ovaj davio.
Bibliotekar je izjurio na ulicu kukajući iz sveg glasa.
Brica je izjurio za njim, ovaj put sa velikim isukanim crnim brijačem kojim je brijao buduće mrtvace.
Jurili su se oko kvarta pola sata dok nije došla milicija i smirila ih.
Savetovali su ih da rešenje potraže na sudu.
I tada se Bibliotekar setio mene i predložio me za svedoka tuče iako nisam bio prisutan i nisam ništa video.
-Jesi čuo za Mendelin efekat – pitao me je.
Odgovorio sam da nisam i da nisam najpogodnina ličnost za svedoka, jer se sav ušeprtljam kad lažem.
-Mendelin efekat je fenomen pri kome čovek ima osećanje da se nešto dogodilo iako se to nikada nije dogodilo. Uostalom, šta je ljudsko sećanje? Ima toga kod najvećih umetnika. Pristaješ?
Pristao sam.
Naćiću docnije u njegovim zapisima nešto što ima veze sa tim. 


Meša Selimović je bio simpatizer partizana.
Kada su mu oni uhapsili brata koji je bio na strani Muslimana i handžar divizije nije javno ustao u njegovu odbranu, nego je posegao za alegorijom i napisao roman Tvrđava. Umesto da laže, meša je koristio tehniku Mendelinig efekta da istakne isinu o ljudskoj egzistenciji i moralnim dilemama koje je imao kada je reč o rođenom bratu.
Pomislih da i tu mora da bude upletena neka žena.
I bila je.
Meša je bio Alahov vernik, ali u mitologiji Mesa ili Misa se obično povezuje sa ljubavnim vezama sa različitim ženama. U nekim pričama Mešina ljubavnica je bila Dalila poznata po tome što je u skromnom, mudrom i blagom Meši otkrila njegovu skrivenu snagu i zatim ga izdala.
Ljubav je često dvosmislena i opasna.
Meša je izdao brata a ja sam izdao Bibliotekara koji je mešao Dalilu i Samsonu, nastavljajući da se skoro sveke večeri sastajem sa njegovom devojkom sa književnih večeri.
Bili smo uvereni da on to zna i da na neki uvrnuti način uživa u tom saznanju.
Nera, tako se zvala devojka, je čak mislila da je Bibliotekar prikriveni mazosadista i zoofil.
Rekla mi je da ga je jednom zatekla u privatnom delu biblioteke kako miluje petla. Običnog, krupnog petla sa crvenom krestom.
I posle navaljuje na nju sa do tada neviđenim uzbuđenjem.
Bilo je to vreme kada nismo znali ko smo mi, ko je čija ljubav. Prepuštali smo se vremenu.
-Da li ti se dopada moja cura – pitao me je Bibliotekar.
-Ne znam. Otkud vam to pitanje.
-Reci da ti se ne dopada i da je ševiš samo iz čiste radoznalosti.
Tako treniraš laganje i na sudu ćeš biti moj pouzdani svedok.
Ja od sutra uzimam bolovanje a tebe ću predložiti upravniku da me zamenjuješ dok se ne vratim. Dobijaćeš platu na ruke. Minimalac, ali biće ti bolje nego sada.
Ćutao sam,
-Znači, mogu da te navedem za svedoka.
- Možete – rekao sam. 
Shvatio sam da ono što može pritom da se desi vredi mnogo manje od onoga što trenutno dobijam od Nere.
Mešina Tvrđava je estetički odgovor na 
grižu savesti.
Nobel mu je izmakao samo zbog karme. Nimalo mu nije vredelo što je bezmerni voleo brata koga je prepustio odmazdi svojih istomišljenika.

Zatim je plavim mstilom na margini dopisao:
Molim se za njihove duše spojene na nebu u anđelima.Želim da pisac bude ono što je video u rođenom bratu.
To je već bio mali ali zanimljiv pomak u njegovom do tada uglavnom oskudnom razmatranju ljubavi velikih umetnika.

MILAN TODOROV: NA STAJALIŠTU

 (odlomak iz novog romana)

Svaka istinska strast, velika strast traži samoću i bezimenost – zapisuje Bibliotekar reči nobelovca Iva Andrića u svojoj beležnici na strani 45.
Dok sam to čitam pitao sam se zar se može nešto izgubiti ako je unapred izgubljeno?
Međutim, Bibliotekar me je iznenadio svojim izborom odgovora.

Ivo Andrić je godinama tajno voleo tuđu ženu.
Nevolja je bila u tome što je Ivo patio od manjka samopouzdanja od rane mladosti.
Njegova veza sa udatom ženom Milicom Kostić bila je opterećena strahovima od odbacivanja.
U poetskim, alegorijskim pismima koja joj je pisao vidi se kako se bori s osećanjem gubitka i nesigurnosti.
Njihova veza počela je još 1920 godine i trajala je sve do Andrićeve smrti 13.marta 1975.
Miličin muž Ljubomir Kostić je umro 1941.
Andrić, koji je pre rata bio ambasador u Berlinu i rukovao se sa Hitlerom, našao se u situaciji da bira.
Kolaboraciju ili izolaciju.
Ostvarenje ljubavnog sna ili potpunu pasivnost.
Izabrao je treće.
Pisanje o tajnim gestovima ženske naklonosti.
U Gospođici je to belina butine devojke iz bogate kuće, koja danima sedi na zidu dok stari poluslepi pastir goni svoje stado pored nje. Ona zna da je stari krišom pogleda i zna da je to, najverovatnije, poslednji znak života u njemu. Danima sedi nepokretna i nezainteresovana da bi najzad jednog jutra otkrila dugu belu nogu pastirovom oku i brzo je sakrila suknjom.
Nije to bila provokacija.
Uostalom, ona je bila zarobljena u svojoj samoći kao i on.
Da li je želela da mu kaže da život nikad nije sasvim gotov i da su radosti života
jače od sigurne smrti?
Ne, ona je samo želela da mu pokaže da život nikada nije onakav kakvim ga čovek zamišlja.
Bibliotekar je očigledno unosio u sagu o velikim ljubavima umetnika neke svoje potajne nade.
I dalje je živeo u kući sa roditeljima koji su bili u svemu dominantni. Otac mu je bio čuveni katolički teolog a majka lekarka koja se specijalizovala za nervne bolesnike.
Živeli su u malom, stešnjenom delu kuće jer su za vreme Drugog svetskog rata bili, ne sasvim direktno, ali bili na strani onih koji su sarađivali sa Nemcima.

Posle rata pobednici su im u kuću uselili stanare. Komuniste.
Sukob je u početku izostajao.
Bibliotekar je organizovao književne večeri sa poznatim pesnikinjama.
Uvek je tu bilo ića i pića. Mala biblioteka je postala njegova muholovka.
Više nije bio mamim i tatin paćenik sa tupom klonulošću.
Imao je preplet devojaka, malo pripitih, doduše, kao što je i on bio, ali ih je imao.
Viđao sam ga sa njima, iza dela biblioteke predviđenog za intimu zaposlenog.
Mala tuš kabina sa dve metalne vešalice. Devojke su se tu kupale posle književnih susreta a Bibliotekar Dalibor Nerc ih je posmatrao nehajno. Ne znam dali ih je jebao. 
Jednog dana mi je pokazao malu torbicu koju je prošle noći, kako je rekao, zaboravila jedna od njih. U njoj je pored novčanika, platnene maramice i cigareta billa kutijica sa nekim zelenim tabletama. Na kutiji je pisalo „Samo za vaginalnu upotrebu“.
-Umreću – rekao mi je Bibliotekar prestrašeno.
-Ne, nećete – rekoh mu da ga ohrabrim. Bio je stariji od mene dvanaest godina ( ah taj majčin tajanstveni broj dvanaest!) i počeo je da misli kako će umreti od neizlečive polne bolesti.
Shvatio sam da sam stekao njegovo poverenje kad me je zamolio da vratim tašnicu mladoj dami, da joj ništa pritom ne govorim o njemu i njoj.
Sledeće večeri sastao sam se sa devojkom vlasnicom tašne.
Bila je starija od mene četiri godine.
Sedeli smo na klupi u centralnom gradskom parku, jer nijedno od nas dvoje nije imalo novca za kafanu.
Ona je sve vreme ukrštala svoje duge noge i sevala blistavim pogledom.
Ćutke sam joj predao zaboravljenu tašnicu.
Rekla je:
- Šta misliš sada o meni?
Odgovorio sam joj da mislim da je najbolje da popijemo po jedan vinjak.
U nekim dečačkim pričama postojalo je pravilo testiranja devojaka. Ako pije samo sok na sastanku, onda je zaražena nekom veneričnom bolešću. Ukoliko pak pije neki alkohol, možeš da budeš siguran da je sve u redu.
Popili smo tri ili četiri vinjaka i ušli u autobus da bismo se iz grada vratili kući.
Bili smo na zadnjoj platformi. Bila je strašna gužva. Prislonila se uz mene bokovima.
Osetio sam to kao neverstvo prema Bibliotekaru.
Kad smo izašli na poslednjoj stanici seli smo ponovo na klupu pred sumračnim stajalištem.
Život nikad nije onakav kakvim ga čovek zamišlja.

MILAN TODOROV: TRAVA

Tip koji je uslužno kosio travu
u kraju
bio je mali rastom
ćelav i mišićav.

Ležao je u zatvoru tačno
tri godine i šest meseci
zato što su mu našli malu vagu
za precizno merenje
i nekoliko grama
marihuane.
Sedeo je u čardi an reci
pio jeftino pivo
i hvalio se svojim podvizima
u zatvoru
koji su se svodili na opekotine
od cigara 
po celom telu
koje su po njemu oličavale
snagu mladosti
i slobodu od vih svetskih pravila.
Devojka koja je sedela s njim
stalno mu je govorila
Samo opušteno,
samo opušteno.
Tip je u jednom momentu
otišao do toaleta
a dama se popišala ispod stola
jer nije smela da ustane 
pre njega.
Popio sam svoje večernje vino
i nisam imao keša da platim.
Hteo sam da platim karticom
ali mi je mlada mršava konobarica
stavila ruku na rame
i rekla
Nema veze, samo opušteno.

MILAN TODOROV: GOLUBICE

 

(odlomak iz romana u nastajanju)

Bio sam uveren da je nikada više neću videti.
Međutim, jednog običnog, ne tako ranog jutra dok sam sedeo na klupi ispred svoje kuće u previše mirnom kraju, ta gugutka sa crnom ćilibarskom ogrlicom oko vrata pojavila se niotkuda.
 Jedva da sam čuo tiho sklapanje krila kada je sletela na granu ariša tik ispred moje lože. Odmah sam je prepoznao. 
Danima sam kriomice posmatrao kako gradi gnezdo od suvog lišća i mrtvih grančica iznad ulaznih vrata praveći nered ispod streje, a onda se jednog dana začulo mladunče u gnezdu.
 Golubica je tada prestala da me se plaši. Kao da je znala da je majka neprikosnoveno zaštićeno sveto biće. I sve bi se odvijalo uobičajen da mladunče nije izleteleo samo iz gnezda i palo na parking gde je postalo laki plen neke ulične mačke. 
Od tada, gugutka više nije dolazila. Do jutros.
-Pomirili smo se – rekoh joj ne znajući zašto. U svemu nije bilo niti moje niti njene krivice.
Ona se mirno bibala, ne plašećo me se, kao u najboljim danima.
Kuće su, pomislih, upravo za to. Da se pomirimo sa svim što dođe i prođe.
Kao sreća i nesreća.
Anton Pavlovič Čehov je imao kratak srećan i nesrećan život.
Bio je lekar koji je bolovao od tuberkoloze.
Mogu da pretpostavim, samo pretpostavim šta je pritom mislio. 
Imao sam prijatelja hirurga. Bio je specijalista za vene.
Čekao bih ga u njegovoj načelničkoj kancelariji da završi operaciju.

Poneo bih umereno ljute kobasice, šarski slani sir, ljute somborske paprike i vino italijansko.
Vraćao se uvek crven u licu.
-Upravo sam pretesterio nekoj babi nogu. 
Onda bismo navalili na večeru i vino.
-Kod žene su najvažnije noge. A ja to režem.
Napolju je pljuštala kiša.
-Opusti se.
-Svi smo izašli iz nekog međunožja.
-Jebeš li ti još?
-Ne seri.
Onda se pojavila sestra.
-Doktore, zovu vas na odeljenje.
-Čekaj me tu – rekao je.
Čekao sam do tri iza ponoći i otišao.
Sutradan, njegova žena mi je javila da je umro pogođen silovitim srčanim udarom.
On, čovek koji je znao kako izgledaju vene i kako ih sačuvati – nije se trudio da to učini.
Čehov  pišući čuvene „Tri sestre“ iako bolestan,  nije bio udaljen od  erotske primisli. 
Sestre izražavaju želju za ljubavlju i ispunjenjem, što može da ima erotsku pozadinu, ali komplikuje odnose među likovima.
Bolest, blizina smrti, tako snažno utiču na eros kao ništa drugo.
Mislio sam o tome jednom dok sam zbog operacije kile ležao u bolnici u Leverkuzenu. 
Mlada doktorka koja je dolazila u jutranju vizitu prvo bi obišla starca u krevetu nasuprot mom. Stari je bio u lošem stanju. Ona se naginjala nad njegovim sve upalijem krevetu. Nosila je kratki beli mantil i pritom su joj se jasno videle uske žute gaćice.
Nisam siguran da to nije znala.
Moj pogled bi se, pre nego što bi se okrenula meni, dugo zadržavao na tom bizarnom detalju ženstvenosti u odelu za muške bolesti.
Doktor Čehov je seksualnost u svojim delima davao kroz prostore u kojima se likovi nalaze često simbolizujući njihovu  emocionalnu i seksualnu izolaciju.
Bolnica je erotika na suprotnoj  strani smrti. Na strani ozdravljenja.
Zato volim tajne poglede.

nastaviće se

,

MILAN TODOROV: SVLAČI SE EMINA

 

Iskradem se u rano jutro i odem do reke.
Pritom uvek mislim srešću
uz put koji vodi između dva groblja nekog sa jednakom istorijom rasprsnutog spokoja,
ali to se nikad ne događa.
Ipak vredi truda.
Jutro i voda koja se pročistila.
Zbilja, kako se pere voda?
Možda potapanjem svega što plovi a nije plavet prvog sveta.
Izujem patike, hodam po vlažnim pesku
umijem se šakećki
i onda se vraćam do kola istim putem trudeći se da ostavljam 
nove tragove u prethodne
stare dolazne tragove.
Nikad u tome ne uspevam
Ali to volim.
To je tajna stvari
koje su bile.
Kao i tajna žena 
koje su bile.
One su dostojanstvene
i ne daju da se lako gaze.
Prošlosti, 
volim te,
umrle ljubavi i prijateljstva
volim vas. 
Pre ulaska u auto
otresem pesak sa đonova
patika,
istresem gumene tepihe
iz auta, 
sve vraćam unatrag, 
ali ne vredi.
Prošlo je.
Prošlo je čak i najuticajnijim umetnicima Dvadesetog veka.
Pikaso je imao mnogobrojne ljubavne veze.
Olga Kholkhova je bila balerina, a on je, kao i ti, voleo ženske noge.
-Pošalji mi sliku tvojih nogu u DM.
-Ne mogu.
-Zašto? Ne mora da se vidi lice. 
-I noge imaju lice – otpisala ti je žena koja se nije zvala Olga, ali to nije važno.  
To je rat između muških želja i ženske neutažive praznine.
Onda je nastala Gerniku.
Kritičari su mi rekli da ova slika nije direktno portret ljubavnice, jer je autor koristio, navodno, arhetipove žena koje simbolizuju bol i patnju što može baciti svetlo na  sve pa i tuđe emotivne veze.
Rat je odista bio.
Vojna garaža kao zatvor.
-Skidaj se, Emina!
-Joj, kako ću? 
-Lepo, skidaj se da te mi ne bi skinuli a to će da boli.

-Ubiće me babo.

- I treba.
Vrata garaže su se otvorila i zatvorila.
(nastaviće se)

MILAN TODOROV: RUSKI VOZ

 

(odlomak iz romana u nastajanju )

Neki mladi otac koji je sa detetom došao na pesak biciklom brzo je spakovao lopatice
kantice i navukao sebi i detetu žutu kabanicu te nestao, kao što su nestali i beli labudovi.
U vodi uzburksanoj pljuskom kiše i vetra
ostale su samo male vesele plovke
koje bi iznenada zaronile i onda ih ne bi bilo
čitavih pet minuta.
Voleo bih da sam sa njima, da se kotrljam masnog perja niz prolećnu vodu ignorišući svaku silu, nestajući kad poželim, jer čemu umiljavanje prirodi ukoliko nema radosti žene, mislio je Tolstoj, vrlo slično, vrlo sigurno slično, dok je posmatrao kako seljaci srpovima kose žito na njegovim beskrajnim livadama a seljanke im, bose, sa belim nogama donose vino i pogaču sa sirom u marami.
U piščevim dnevnicima se može videti njegovo divljenje prema jednosatvnom životu seljana.
Tolstoj beleži, čučeći, na kolenima, svoje susrete sa tim seljankama.
Razume se, to ne objavljuje. To su samo dnevničke beleške, bez literarnih aspiracija.
Ali, ko može da povuče oštru i jasnu crtiu između ispričanih i neispričanih priča.
Niko.
U neispričanim pričama se pisac suočava sa dilemom šta znači voleti i kako se ljubav uklapa u moralna načela.
Tolstoj je, takođe, ah kako to deluje poznato, istraživao konflikt između strasti i obaveze.
Naime, on se, kao i toliko ljudi danas, suočavao sa pitanjem da li je ispravno ostati u braku kada ljubav, iz ovog ili onog razloga, nestane.
Ana, ah ta Ana, naravno Karenjina, se suočila sa istom dilemom.
Da li je to njena ili piščeva dilema?
To je suština pozadine njegovog slavnog romana, jer nikad se ne može zamišljati truđi svet bez zamišljanja svog sveta.
To je usud svakog književnika.
Na jednoj strani Jasne poljane si ti a na drugoj je ona koja se baca pod voz, ona zbog koje gubiš ravnotežu.
Sedaš u prvi drugi voz, pocepan, u starom prosjačkom haljetku i umireš na nekoj maloj, anonimnoj stanic

i, u prljavoj čekaonici u kojoj niko osim tebe ništa ne očekuje.

Jer,ti si sada stari otac, ne mladi otac sa lopaticama i kanticama za vodu.

MILAN TODOROV: ČAST I SRAM

 

(poglavlje iz romana u nastajanju)

U zrelim godinama, bez veće opasnosti, čoveku je dozvoljeno sve da proba i iskusi, jer neće upotrebom preostalih želja strasti postati posustali zavisnik.

Malo je vremena njemu, na žalost, preostalo da se trajno pretvori u suprotnost svojim idealima.Biće samo ono na šta se nije navikao, a bio je to celog života.

Vilijam Šekspir je živeo 52 godine. U ono vreme to nije izgledalo toliko malo kao danas.

Ali, da li su to znali hormoni u njegovom telu?Umro je 23. aprila 1616. godine. Rođen je 1564.godine.

Pisao je do smrti. I u njegovim poslednjim delima „Sveti grob“, kao i „Kralj Lir“ postoje ljubavnice.

Kod pisaca uvek postoje tajne ljubavnice koje im daju neophodan adrenalin za stvaranje.

Šta je to?

Čovek ponekad nema potpuno jasnu sliku o tome šta želi.

Ima neku mutnu naznaku sličnu teškom snu i čini mu se da je potrebno samo još nešto malo nečega, nekog začina, da svoju nameru ostvari.

Vilijam je bio slavan još sa trideset godina. Ali, ta slava je bila slava duha, dok je telo ostalo zanemareno.

Već tada je počeo da žudi za čarima žene. Ta žena je morala da bude nepoznata, zagonetna i tajna. Samo njegova. I da samo ona zna za njegovu ljubav i niko drugi.

Ali, kako to postići. On nije imao moć persijskih i arapskih vladara. Oni su ljubavnice mogli javno da idealizju, ali su pritom uvek naglašavali patnju.

Patiti zbog uslišene tajne ljubavi je užasno komplikovano. Pretpostavljam da je to kao kovčeg sa blagom koji čovek otkopa u svojoj bašti, bude srećan u prvom trenutku, a zatim počne da ga muči slutnja čije je to zlato, koliko krvi je proliveno za njega, da li može da mu pripada tek tako, bez muke skrivanja, laži i trošenja krišom.

Međutim, Vilijam je pripadao zapadnoj kulturi, iako dileme tog tipa nisu ni njega mimoilazile.

Da bi stvari učinio manje vidljivim, ali sklon individualizmu u svojim sonetima pisao je o anonimnoj crnoj ženi.

Znao sam mnoge primere za to.

Bio sam mlad pisac, tek primljen u Društvo pisaca regije i pošao sam sa svojom verenicom na koloniju koju je Društvo pisaca organizovalo na našem Blatnom jezeru. Prethodno sam dobio kurtoaznu, ali tipsku, pozivnicu da je svako od članova dobrodošao.

Kad sam stigao, a beše pretoplo leto, jedva sam pod nekim plavim hotelskim suncobranom pronašao predsednika Društva.

Sedeo je sa lepom crnom ženom, oštrog inteligentnog pogleda.

Nije se obradovao kad sam mu rekao zašto sam došao.

-Nažalost, mladi kolega – rekao je sa stranim akcentom – ovo je kolonija samo za stare pisce.

-Zašto – upitah.

-Zato što stari pisci mogu sve, a vi mladi morate da čuvate nedeflorisanu čast svojih ljubavnica.

Uprskan sramotom pred svojom verenicom seo sam u auto, beše neka zelena škoda i odoh na granicu sa mađarskom.

Carinik me je pitao zašto ulazim u njihovu zemlju.

-Zbog ljubavnice -rekoh.

-Ondak je u redu, tešver – odgovoro mi je i pružio naše pasoše.

Posle sam saznao da je predsednik Društva, oženjen, ugledan direktor jedne novosadske štamparije bio silovito zaljubljen u crnu ženu pesnikunju, poznatu po performansima u kojima se skidala da bi gola recitovala svoje stihove.

Predsednik joj je pisao katrene. Ona se, zvala Kata, i samo su on i ona znali šta znači katren.

Vilijam Šekspiri mogao je da se služi samo sopstvenim krhkim stihovima.

Crna žena nikada nije postojala. Ipak, bila je njegova ljubavnica koja mu je nadimala jedra na putovanjima o kojima njegova žena nije ništa znala.

Ponekad je mislio da bar ima jedna jedina osoba na svetu koja bi mi poverovala koliko se mučim između njih dve.

Dobri, stari Vilijem još je na umu imao poverenje među ljudima koje je curilo kao krv iz rane zavodljivosti kurtizana.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: PUKOTINE SEĆANJA

 

Ne mogu pouzdano da tvrdim, ali mi se čini da sam počeo da zapažam pukotine nekako u vreme kada čovek u šali kaže da je postao većinski vlasnik svog života, odnosno posle pedesete godine.

Do tada je, bar u mom unutrašnjem prepoznavanju sveta, sve bilo prilično celovito.

Dovoljno sam star da pamtim neke potrese, poput zemljotresa u Skoplju, recimo.

Tog dana, a beše prepodne, sećam se, išao sam skakućući na jednoj nozi do obližnje prodavnice po hleb i mleko koje smo plaćali jednom mesečno, kada bi otac dobijao platu a dotle nam je trgovac dug upisivao u svesku i davao robu na veresiju.

Kad sam se vraćao, ovaj put hodajući normalno, na dve noge, ugledao sam dva samca podstanara kako stoje ispred kuće u kojoj su živeli i uznemirino govore o potresu.

Zastao sam.

Sa njima sam imao uvek nesporazume. Bili su mladi i skloni da se obračunavaju sa nama mlađima, često bez ikakvog povoda, isključivo da bi dokazali svoju ničim zasluženu fizičku superiornost.
Jedan, oniži i puniji, imao je samo jedno oko. Ono, čini mi se desno, bilo je načinjeno od stakla.

Onaj drugi je bio mršav, već ispijenog pušačkog lica.

-Šta je mali – reče, začudo mirnim, čak blagonaklonim tonom onaj sa staklenim okom. -Tresu ti se gaće od straha.

Nisam ništa shvatao.

-Zemljotres. Malopre su javili – objasni dugajlija. -I ovde će se sve srušiti, samo stoj pa gledaj.

Bili su napeti, ali ih je strah od moguće nesreće bezmalo paralisao i dao im, kako to biva, nakratko, humaniji nastup.

Vratio sam se kući sa nabavljenom hranom i odlučio da nikome ništa ne govorim.

Posle izvesnog vremena, sve se vratilo na staro.

Nisam video nikakve razorne pukotine, ne tada.

Podstanari su živeli svoje skromne živote.

Onaj sa staklenim okom je našao ljubavnicu. Bila je to najlepša žena koju sam do tada video. Pravilnih, lepih crta belog lica. Obla, pune kose. I uvek kad bi me ugledala na ulici nasmejala bi se srdačno kao da me poznaje.

Nisam mogao da razumem šta vidi u onom liku sa jednim okom iz stare vlažne kuće koja je zaudarala na mokraću.

I danas ne znam odgovor, ali odnosi između muškaraca i žena su, po praviliu, zagonetni.

Ponekad je bilo traumatičnih iznenađenja. Jednom sam vozio bicikl pored rukometnog igrališta na kome je utakmica bila u punom žaru, kada me je lopta koju je hitnuo moj komšija rukometaš oborila sa njega.

Publika se smejala a ja sam brzo skočio ponovo na sic i pobegao. Glava me je bolela i na zadnjem delu lobanje mogao sam da napipam malu rasekotinu.

U vreme bombardovanja krajem dvadesetog veka bližio sam se središtu svog života. Bar sam ja tako zamišljao liniju kojom se ljudski vek proteže.

Vraćao sam se kući s posla. Bilo je kasno veče. Jedini preostali most na Dunavu bio je zatvoren za saobraćaj radi bezbednosti jer se očekivalo da će i njega NATO avijacija da sruši.

Vozio sam auto kada me je ispred prelaza zaustavila policija.

Dva policajca, sećam ih se, u lakim letnjim cipelama i pantalonama sa okraćalim nogavicama. Bili su rezervisti i drhtali su od straha.

-Možete da pređete most, ali samo na svoju odgovornost.

Pristao sam.

-Morate da potpišete – reče jedan a drugi mi pruži nekakav papir koji sam potpisao u mrklom mraku.

Zatim sam sedeo u kolima i pomolio se Bogu. Posle toga dodao sam gas i auto se velikom brzinom približavao mostu. U poslednjem trenutku sam se setio da ugasim farove; što je sa sadašnje tačke znanja o raketiranju iz daljine - delovalo besmisleno. Dodao sam gas do daske, kako se kaže, i, činilo mi se, u beskrajnom vremenu, prešao na drugu stranu.

Sutradan sam video pukotinu koju je na južnoj strani mosta načinila granata ispaljena pred zoru na taj most i tek tada se odistinski uplašio.

Pukotina je postala stvarnost.

Godine posle toga nisu bile naročito srećne.

Dugački podstanar iz vlažne kuće se negde zagubio.

Onaj sa staklenim okom je i dalje živeo sa lepoticom.

Dok bih prolazio pored prozora stana u kome su živeli ponekad bih čuo njen grleni smeh koji je sada bio manje erotičan.

Komšija koji mi je razbio glavu pretvrdom rukometnom loptom je oženio rukometašicu koja je, tužnog anđeoskog lika, radila u pošti. Bila je smirena, debela i vrlo brzo je umrla od neke nepoznate bolesti.

Svet brutalnih vrednosti postajao mi je sve mrskiji.

Pisao sam pomalo. Uglavnom su to bili jezgroviti aforizmi. Čak sam i objavio knjigu za koju je jedan kritičar napisao da su rečenice u njoj „poput travke koja niče u pukotini između dva betonska bloka“.

To mi se svidelo i počeo sam da primećujem razno bilje koje je raslo u rasedima zidova, trotoara, nasipa, parking prostora…

Snimao bih kamerom te biljčice i postao ljubitelj korova.

Korovi su uspevali uvek, ponekad bi me iznenadili i zimi. Bili su lepi i neverovatno otporni. Uspevali su tamo gde je sve nestajalo.

Kako se svet lomio u raznim pojavnim oblicima tih samoniklih biljaka je bilo sve više. Ponekad bi ih zaticao u talasima raseda i dokumentovao ih kamerom na svom telefonu.

Bilo je to beleženja gubitaka nečeg opšteg umesto ličnog.

U tome sam nalazio smirenje.

Imao sam prijatelje koji su radili neke slične stvari: snimali leptire, rasušene čamce na obalama jezera ili mora, natpise na grobnim mestima…

Gledanje u pukotine nije uopšte jednostavno. To je umetnost za sebe.Može da se praktikuje na svakom mestu.
Jedne prolećne večeri sam, nehoteći, uočio ljubavni par

u restoranu, par koji je večerao ribu.

Ali, stvar nije bila u ribi ili jeste.

Čovek koji je izveo devojku na večeru bio je stariji od nje bar četvrt veka. Bio je zadrigao, proćelav u lošem odelu sa šarenom košuljom ispod koje se vidno znojio.

Devojka je bila lepa, otkrivenih ramena, ruku i dubokog dekoltea koji se naročito isticao dok je sponzoru vešto tranžirala pečenu ribu stavljajući mu u tanjir gotove zalogaje bez kostiju.

U jednom trenutku pogledala je u mene i zadržala, ne znam zašto, možda iz čiste radoznalosti, hira flerta ili proveravanja sopstvene vrednosti – pogled duže nego što je uobičajeno. Ponovila je to nekoliko puta. Čovek je naručivao neko roze vino za nju i ona je pila bez oklevanja.
Mogao sam da pretpostavim zašto je želela da se brzo opije alkoholom.

Ipak, ta njena posvećenost jelu i predavanje piću pokazivalo je da nije previše mlada.

Povremeno bih iz daljine bacio pogled na njih.

On je to primetio i gledao me sve više preteći.

Ona se sve više smejala i u tom raskalašnom pomalo bludničarskom smehu našao sma tragove smeha one devojke koju je podstanar iz Jurišićeve ulice, sad sam uveren, delio sa dugačkim cimerom.

Pukotine vremena čuče pored nas kao crne rupe u svemiru i gutaju nas pomalo, kao što to čini svakog jutra ogledalo u mom kupatilu.

MILAN TODOROV: TRAGOVE BRIŠU KIŠE

Tempo života je postao frenetičan.

Ili si za ili si protiv.

Mene zanimaju samo stvari

koje me ne ograničavaju.

Ne računam na to

da ću ostaviti svoj trag.

Povremeno mi suze oči

naročito na vetru uz reku.

Uveče volim da čitam

neke knjige po drugi put.

Probijam se kroz Sedam godina na Tibetu.

Da li sam nacista

ako volim glavnog junaka?

Odlazim u grad svako veče

sedim u nekoj bašti

od asfalta i cvetova u saksijama.

Mislim na početak i na kraj.

Za sada sve je otvoreno.

Oblaci se kotrljaju.

Kiša pada samo noću.

Raste strepnja da će krov

kuće u kojoj živim

popustiti pod biblijskim

potopom.

Možda bih mogao da

za male pare kupim onu barku

koja godinama trune na suvom

pored moje omiljene čarde

ali šta bih tada

kada je moja sloboda

zavezana

i znam da nikada neću biti bolji

ako ne budem tražio više

uzbuđenja.

MILAN TODOROV: DAN BEZ BOJE

Ušao sam u prodavnicu

slikarskog materijala

nameran da kupim nekoliko

novih uljanih boja

jednu malu i jednu osrednju

četkicu.

Prodavačica mi je pokazala

asortiman

i rekla cene.

Bile su dvostruko veće

od prethodno kupljenih.

Želeo sam da slikam

ne mnogo

možda samo da ostavim

nekoliko umrljanih tragova

onoga što nestaje.

Načinio sam neke skice

i dao se na posao.

Ništa nije izlazilo ispod

jagodica mojih prstiju.

Četkice retko koristim.

Sedeo sam pred zamazanim platnom,

Nisam mogao da shvatim

da više nikad neći naslikati

nijedno ulje na platnu.

Stvari koje smo voleli

umiru

uglavnom tiho i to je u svemu

najteže.

Niko ne zna trenutak

kada će se ta blokada dogoditi.

Prijatelj pisac koji je preživeo

moždani udar

rekao mi je da možda može da piše

ali da suočen sa blizinom smrti

ne bi više ginuo za umetnost.

Hteo sam da obrišem razređivačem

sve što sam nafarbao

ali sam samo umazao ruke do lakata.

Oprao sam ih i otišao u grad.

Svi koji su prolazili pored mene

bili su  bezbojni.

Nisam znao šta to znači.

Uplašen vratio sam se kući

izuo cipele

oprao ruke

isključio telefon.