MILAN TODOROV: KARMA

(odlomak iz romana u nastajanju)
I dalje sam odlazio u biblioteku. 
Bibliotekar je bio neobično ljubazan ptrema meni. Smatrao sam da je to zbog  toga što sam mu se našao pri ruci u slučaju sa onom devojkom.
Kako sam se samo prevario.
Naravno u njegovoj svesci nema ni traga o tome.
Bibliotekar je, saopštio mi je u najvećoj tajnosti, osmislio plan kako da porodičnu kuću očisti od stanara.
Počeće sa bricom koji je stanovao u dnu njihovog dvorišta.
Bio je to ispijeni alkoholičar koji je po ceo dan išao po varoši i brijao nemoćne, stare ljude na samrti a ponekad je, lak često, brijao mrtvace.
-Da budu lepi za onaj svet.
Uveče bi se, obično trešten pijan, vraćao u stan koji mu je dodeljen kao simpatizeru novog režima.
Bibliotekar je odlučio da zameni bravu na ulaznim vratima u dvorište kuće a, ako to ne upali, da zameni i bravu na bricinom stanu.
Ja sam mu bio potreban samo da čuvam stražu dok on to ne obavi.
Bio sam kukavica, ali sam pristao.
Bilo je vrelo popodne.
Bibliotekar se nije najbolje snalazio sa klještima i odvijačima. Menjanje brava je trajaloskoro do večeri.
Ipak, je uspeo da završi što je naumio do povratka pijanog brice, koga su zvali Crveni.
Ja sam jedva dočekao da se izvučem iz svega toga. Kao da sam slutio nesreću.
Crveni brica se pojavio po običaju oko osam uveče. Malo se zanosio dok je naslanjao bicikl na kapiju a onda je dugo poetljao oko brave. Nije mu išlo. Razljućen nalegao je celim telom na ulaznu drvenu kapiju i šarke su popustile.
Kad je došao do stana opet se mučio sa bravom.
Utom se pojavio Bibliotekar i rekao mu da više nema tu šta da traži.
Revolucija nije vlasništvo.
Kapitalizam je ono pravo.
I neka se stanar snađe na drugi način.
Crveni ga je gledao mutnim očima ništa ne razumevajući.
Bibliotekar ga je uhvatio za ruku i poveo ka izlazu.
Brica se naglo otreznio i počeo da se opire.
U jednom trenutku, tokom gušanja i rvanja, Crveni je ugrizao Bibliotekara za kažiprst desne ruke kojom ga je ovaj davio.
Bibliotekar je izjurio na ulicu kukajući iz sveg glasa.
Brica je izjurio za njim, ovaj put sa velikim isukanim crnim brijačem kojim je brijao buduće mrtvace.
Jurili su se oko kvarta pola sata dok nije došla milicija i smirila ih.
Savetovali su ih da rešenje potraže na sudu.
I tada se Bibliotekar setio mene i predložio me za svedoka tuče iako nisam bio prisutan i nisam ništa video.
-Jesi čuo za Mendelin efekat – pitao me je.
Odgovorio sam da nisam i da nisam najpogodnina ličnost za svedoka, jer se sav ušeprtljam kad lažem.
-Mendelin efekat je fenomen pri kome čovek ima osećanje da se nešto dogodilo iako se to nikada nije dogodilo. Uostalom, šta je ljudsko sećanje? Ima toga kod najvećih umetnika. Pristaješ?
Pristao sam.
Naćiću docnije u njegovim zapisima nešto što ima veze sa tim. 


Meša Selimović je bio simpatizer partizana.
Kada su mu oni uhapsili brata koji je bio na strani Muslimana i handžar divizije nije javno ustao u njegovu odbranu, nego je posegao za alegorijom i napisao roman Tvrđava. Umesto da laže, meša je koristio tehniku Mendelinig efekta da istakne isinu o ljudskoj egzistenciji i moralnim dilemama koje je imao kada je reč o rođenom bratu.
Pomislih da i tu mora da bude upletena neka žena.
I bila je.
Meša je bio Alahov vernik, ali u mitologiji Mesa ili Misa se obično povezuje sa ljubavnim vezama sa različitim ženama. U nekim pričama Mešina ljubavnica je bila Dalila poznata po tome što je u skromnom, mudrom i blagom Meši otkrila njegovu skrivenu snagu i zatim ga izdala.
Ljubav je često dvosmislena i opasna.
Meša je izdao brata a ja sam izdao Bibliotekara koji je mešao Dalilu i Samsonu, nastavljajući da se skoro sveke večeri sastajem sa njegovom devojkom sa književnih večeri.
Bili smo uvereni da on to zna i da na neki uvrnuti način uživa u tom saznanju.
Nera, tako se zvala devojka, je čak mislila da je Bibliotekar prikriveni mazosadista i zoofil.
Rekla mi je da ga je jednom zatekla u privatnom delu biblioteke kako miluje petla. Običnog, krupnog petla sa crvenom krestom.
I posle navaljuje na nju sa do tada neviđenim uzbuđenjem.
Bilo je to vreme kada nismo znali ko smo mi, ko je čija ljubav. Prepuštali smo se vremenu.
-Da li ti se dopada moja cura – pitao me je Bibliotekar.
-Ne znam. Otkud vam to pitanje.
-Reci da ti se ne dopada i da je ševiš samo iz čiste radoznalosti.
Tako treniraš laganje i na sudu ćeš biti moj pouzdani svedok.
Ja od sutra uzimam bolovanje a tebe ću predložiti upravniku da me zamenjuješ dok se ne vratim. Dobijaćeš platu na ruke. Minimalac, ali biće ti bolje nego sada.
Ćutao sam,
-Znači, mogu da te navedem za svedoka.
- Možete – rekao sam. 
Shvatio sam da ono što može pritom da se desi vredi mnogo manje od onoga što trenutno dobijam od Nere.
Mešina Tvrđava je estetički odgovor na 
grižu savesti.
Nobel mu je izmakao samo zbog karme. Nimalo mu nije vredelo što je bezmerni voleo brata koga je prepustio odmazdi svojih istomišljenika.

Zatim je plavim mstilom na margini dopisao:
Molim se za njihove duše spojene na nebu u anđelima.Želim da pisac bude ono što je video u rođenom bratu.
To je već bio mali ali zanimljiv pomak u njegovom do tada uglavnom oskudnom razmatranju ljubavi velikih umetnika.