*посвећено Тањи Толокоњиковој из руске опозиционе групе Пуси Рајот која, иако осуђена због богохуљења, на зиду у самици држи два распећа.
***
-Разуме се да волим Русе. Не знам колико.Можда недовољно, али их на неки начин ипак волим- рекао сам пријатељици на друштвеној мрежи када ме је поводом једне спорне историјске фотографије оптужила за ситничавост.
-Не – рекла је. – Мора да постоји разлог за такав однос према Русима.
Фотографија коју је објавила поводом Дана победе над фашизмом је приказивала два војника Црвене армије (могуће да нису били баш Руси или, може бити, један није био чисти Рус) како подижу црвену заставу са српом и петокраком на зграду полуразрушеног Рајхстага у Берлину 1945 године. На фотографији је десна рука војника који придржава свог друга док намешта заставу, ретуширана јер су се на правој славној слици Евгенија Халдеја начињеној чувеном лајком видела два часовника.
Сада, на новој, фотки није могуће пронаћи та два сата, јер се ни рука не види довољно добро. У време када су открили да су два часовника на војниковој руци, а часовници тада беху драгоцен и скуп предмет, то је могло значити само да су предмет крађе, отимања или мародерску похлепу. Ангажован је званични војни фотограф и он је војнику избрисао један ччасовник са руке.
Победници су тиме постали безнадежни а кстовремено пуни наде.
Беху, наравно, чисти. Само је историја била, као и увек, обична фарса.
Свако ко посумња у њу је непријатељ а зна се како се према непријатељу поступа. Стрељање или Сибир?
Кад сам јој све то испричао нисам имао намеру да се правим важан и како знам нешто што она не зна.
Време пролази тако брзо и већина великих догађаја се заборављају.
Међутим, она је и даље сматрала да је важна фотка победе над фашизмом а шта се са њом дешавало, није нимало битно. За њу је то био ритуал представљања божанства победе добра над злом.
-За овај тренутак у коме фашизам поново диже главу ти сатови су потпуно неважни – рекла је пријатељица. -Уосталом, можда није ни постојао други сат на руци. Можда је то, како се причало доцније, такозвани Адријанов компас који су Совјети тада користили.
У данашњем контексту то је деловало уверљиво.
Можда је у праву, помислих. Можда је све само последица старих успомена из детињства (да ли сећање на прошлост може да буде старо) када ми је мајка причала о првим сусретима њене породице са Русима.
Били су Срби који су још од велике бежаније пред Арнаутима под патријархом Арсенијем Шакабендом или Чарнојевићем (увек бркам историјске ликове) населили просторе северно од реке Тисе и источно од Мориша у садашњој Мађарској.
Живели су у селу близу града и пред крај рата када је совјетска авијација све жешће бомбардовала град њен отац, а мој деда, обдарен тихом отпорношћу, одлучио је да у башти, на самом њеном крају, ископа ров.
Тако су и учинили, прекрили га даскама, гредама и сламом а одозго набацили ископану земљу.
Једног дана, када се чуло да долазе ослободиоци, сви су се, укључујући и стрица и стрину и моју мајку наравно, сакрили у ту импровизовану земуницу и затворили дашчаним вратима.
После само пола часа чули су тресак који је долазио са дна баште и бат војничких чизама. Следећег тренутка врата на рову су се са треском отворила и у одсјају сунца чија се светлост вртоглаво ширила, угледаше главу војника са петокраком на шапки.
-Не дишите – рекао је деда.
Очи бојника, причала је мајка, беху крваве и, зачудо, уплашене као и наше.
-Фашист? – питао је. -Ну, има ту фашист?
-Нема , нема – повикаше моји – само ми.
А стрина, која је била прва до улаза клече и почне да моли оченаш на старословенском.
-Оченаш нас је спасао сигурне смрти - рекла је мама. – И срећа је била да је војник био православац, Рус а не можда Керкез или Черкез ( и она је бркала имена народа као и ја сада, јер сећања се чувају, искривљују и мењају током времена).
У првим данима ослобођења, победници се уселише у куће.
Хранили су се, јели, спавали и пили у њима.
И то не би било ништа необично.
Уосталом, Срби у селу су одиста волели Русе а мрзели нацисте и мађарске колаборационисте.
Међутим, у кућама почеше да нестају часовници. Један по један. И са њима као да је нестајало дотадашње време.
У том тренутку нестанак сатова, векера, будилника, па и мушких и женских ручних, био је неважна чињеница.
У кући моје мајке опстао је један, на помоћном столу у кухињи. Једног дана, пред ручак, у кухињу је ушао млад руски авијатичар, скинуо кожну капу са петокраком наравно и лежерно је прабацио преко сата на комоди. Када је излазио, покупио га је с капом.
То, не знам зашто, памтим. Тај детаљ. Могао је да отме сат и нико му не би ништа приговорио. Таква су била времена. Али, ово је било нешто као јасна игра. Сад га видиш, сад га не видиш. Попут времена. Не види се док тече и неповратно исцури.
Е сад, ту причи није и не може да буде крај, јер би то била заиста лоша и ружна прича о храбрим Совјетима без којих нас, врло вероватно, не би више ни било на земаљском шару.
Онај Рус, авијатичар се загледао у моју маму, која је тада имала шеснаест година и била исувише млада за удају.
Једног дана, беше недеља, нека слава у црквеној порти у селу, Рус је изведе из кола и поведе до свог авиона једномоторца. Попе је у авион и уздигавши се довољно високо поче да изводи лупинге над црквом.
Мајка је после говорила да је пожелела да умре. Све јој се вртело. Повраћала је. Крст на цркви је био час изнад ње, час испод. Ни на небу ни на землји, говорила би.
Никад више није путовала авионом.
Удала се убрзо после рата за мог оца, који је био матичар и од неба је имао само толико колико је упсивао у старе књиге рођене и умрле.
Међутим, ни то не би био поштен крај ове приче.
Рус, Стаљинов авијатичар, а звао се Васиљ, скрасио се после рата у Одеси, оженио, добио две ћерке и почео да се бави трговином. Наравно, не приватном.
Купио је ћеркама велику румену лутку од каучука, каквих тада није било код нас, и послао мојој мајци слику.
Она је слику показала оцу и нама, мојој сестри и мени.
Каква Лутка!
Били смо одушевљени.
И Васил нам је, у знак вечног пријатељства, послао једну такву ондашњу барбику. Нама, деци а мајци и тати плочу са композицијама Прокофљева. Беше то неко издање поводом истовремене смрти великог кимпозитора и великог диктатора Кобе.
Лутка је стојала на стално намештеном кревету у предњој соби, толико се само сећам и кад бих ушао у ту полумрачну просторију осећао сам нејасно узбуђење.
Имао сам утисак да ме гледа магично, не трепћући и да очекује да јој кажем нешто искрено, дирљиво и важно а ја нисам знао шта је то.
У ствари, постојало је нешто шире, нешто попут деце рођене у исто време, у време упоредне невидљивости; деце која не знају ништа о историји прошлих живота и догађаја у њима.
Нема коментара:
Постави коментар