MILAN TODOROV: NA STAJALIŠTU

 (odlomak iz novog romana)

Svaka istinska strast, velika strast traži samoću i bezimenost – zapisuje Bibliotekar reči nobelovca Iva Andrića u svojoj beležnici na strani 45.
Dok sam to čitam pitao sam se zar se može nešto izgubiti ako je unapred izgubljeno?
Međutim, Bibliotekar me je iznenadio svojim izborom odgovora.

Ivo Andrić je godinama tajno voleo tuđu ženu.
Nevolja je bila u tome što je Ivo patio od manjka samopouzdanja od rane mladosti.
Njegova veza sa udatom ženom Milicom Kostić bila je opterećena strahovima od odbacivanja.
U poetskim, alegorijskim pismima koja joj je pisao vidi se kako se bori s osećanjem gubitka i nesigurnosti.
Njihova veza počela je još 1920 godine i trajala je sve do Andrićeve smrti 13.marta 1975.
Miličin muž Ljubomir Kostić je umro 1941.
Andrić, koji je pre rata bio ambasador u Berlinu i rukovao se sa Hitlerom, našao se u situaciji da bira.
Kolaboraciju ili izolaciju.
Ostvarenje ljubavnog sna ili potpunu pasivnost.
Izabrao je treće.
Pisanje o tajnim gestovima ženske naklonosti.
U Gospođici je to belina butine devojke iz bogate kuće, koja danima sedi na zidu dok stari poluslepi pastir goni svoje stado pored nje. Ona zna da je stari krišom pogleda i zna da je to, najverovatnije, poslednji znak života u njemu. Danima sedi nepokretna i nezainteresovana da bi najzad jednog jutra otkrila dugu belu nogu pastirovom oku i brzo je sakrila suknjom.
Nije to bila provokacija.
Uostalom, ona je bila zarobljena u svojoj samoći kao i on.
Da li je želela da mu kaže da život nikad nije sasvim gotov i da su radosti života
jače od sigurne smrti?
Ne, ona je samo želela da mu pokaže da život nikada nije onakav kakvim ga čovek zamišlja.
Bibliotekar je očigledno unosio u sagu o velikim ljubavima umetnika neke svoje potajne nade.
I dalje je živeo u kući sa roditeljima koji su bili u svemu dominantni. Otac mu je bio čuveni katolički teolog a majka lekarka koja se specijalizovala za nervne bolesnike.
Živeli su u malom, stešnjenom delu kuće jer su za vreme Drugog svetskog rata bili, ne sasvim direktno, ali bili na strani onih koji su sarađivali sa Nemcima.

Posle rata pobednici su im u kuću uselili stanare. Komuniste.
Sukob je u početku izostajao.
Bibliotekar je organizovao književne večeri sa poznatim pesnikinjama.
Uvek je tu bilo ića i pića. Mala biblioteka je postala njegova muholovka.
Više nije bio mamim i tatin paćenik sa tupom klonulošću.
Imao je preplet devojaka, malo pripitih, doduše, kao što je i on bio, ali ih je imao.
Viđao sam ga sa njima, iza dela biblioteke predviđenog za intimu zaposlenog.
Mala tuš kabina sa dve metalne vešalice. Devojke su se tu kupale posle književnih susreta a Bibliotekar Dalibor Nerc ih je posmatrao nehajno. Ne znam dali ih je jebao. 
Jednog dana mi je pokazao malu torbicu koju je prošle noći, kako je rekao, zaboravila jedna od njih. U njoj je pored novčanika, platnene maramice i cigareta billa kutijica sa nekim zelenim tabletama. Na kutiji je pisalo „Samo za vaginalnu upotrebu“.
-Umreću – rekao mi je Bibliotekar prestrašeno.
-Ne, nećete – rekoh mu da ga ohrabrim. Bio je stariji od mene dvanaest godina ( ah taj majčin tajanstveni broj dvanaest!) i počeo je da misli kako će umreti od neizlečive polne bolesti.
Shvatio sam da sam stekao njegovo poverenje kad me je zamolio da vratim tašnicu mladoj dami, da joj ništa pritom ne govorim o njemu i njoj.
Sledeće večeri sastao sam se sa devojkom vlasnicom tašne.
Bila je starija od mene četiri godine.
Sedeli smo na klupi u centralnom gradskom parku, jer nijedno od nas dvoje nije imalo novca za kafanu.
Ona je sve vreme ukrštala svoje duge noge i sevala blistavim pogledom.
Ćutke sam joj predao zaboravljenu tašnicu.
Rekla je:
- Šta misliš sada o meni?
Odgovorio sam joj da mislim da je najbolje da popijemo po jedan vinjak.
U nekim dečačkim pričama postojalo je pravilo testiranja devojaka. Ako pije samo sok na sastanku, onda je zaražena nekom veneričnom bolešću. Ukoliko pak pije neki alkohol, možeš da budeš siguran da je sve u redu.
Popili smo tri ili četiri vinjaka i ušli u autobus da bismo se iz grada vratili kući.
Bili smo na zadnjoj platformi. Bila je strašna gužva. Prislonila se uz mene bokovima.
Osetio sam to kao neverstvo prema Bibliotekaru.
Kad smo izašli na poslednjoj stanici seli smo ponovo na klupu pred sumračnim stajalištem.
Život nikad nije onakav kakvim ga čovek zamišlja.