I.
Na trgu bez imena, gde nikada nije bilo stanice, ljudi su čekali voz.
Nikada šina, nikada lokomotive, samo asfalt i stubovi na kojima su
visile reklamne table:
„Kupuj domaće, veruj u sutra.“
„Sve je na popustu.“
„Budite zdravi, nosite masku.“
Ljudi su čekali kao da će iz betona niknuti voz.
Sedeo sam u senci kioska bez stakla. Na kiosku su bile zalepljene
nalepnice:
„Živiš samo jednom – troši brzo.“
„Masku nosi, osmeh ne moraš.“
Čekanje je jedini oblik zajedništva. Ne povezuje nas istina, ni ljubav,
ni vera – samo beskrajno čekanje. Čekamo bolje sutra, dok nam
svakodnevno kradu danas.
Starac pored mene je rekao:
„Ko ne zna gde ide, brzo stigne nigde.“
Klimnuo sam, bez snage da mu protivurečim. Put ne postoji. Samo
tumaranje.
II.
Iznenada, govornik se popeo na stolicu.
Na rukavu njegove košulje bila je nalepljena reklama za neku
osiguravajuću kuću.
Počeo je da obećava. Gomila se gurala, verovala.
Reči su bile meke, kvarljive, nalik voću s etiketom „najlepše,
domaće“.
Najlepše reči su one što te maze, i kad znaš da te lažu. – pomislio
sam.
Kad se gomila razišla, ostao sam sam.
Ljudi se dele samo na dve vrste – na one koji obećavaju i na one koji
klimaju glavom.
Možda i na treću – one koji fotografišu obećanja i kače ih na frižidere,
kao uspomene.
III.
Noć je pala brzo.
Grad je bio prepun maski: ljudi u autobusima, u prodavnicama, na
parkingu.
Automobili su nosili stikere: „Bog je moj suvozač.“
Frižideri u supermarketima: „Zabranjeno tugovati.“
Čak i klupe u parku bile su prelepljene nalepnicama.
Glad je jedina istina. Sit laži možeš biti mesecima, ali glad odmah
pokaže šta ti nedostaje.
U praznim izlozima video sam goveđe kosti.
Kažu da je ljubav valuta koja ne gubi vrednost.
Ali ona završava kao etiketa na jeftinoj robi: „Akcija! Ljubav 2 za 1.“
Na crnom tržištu ljubav se menja za interes, za poljubac kroz masku,
za pogled koji više ništa ne znači.
U susret mi je pošla žena.
Na njenoj maski bila je nacrtana jagoda.
U njenom osmehu – koji nisam video, ali sam slutio – bilo je
razumevanje bez reči.
Najređe bogatstvo.
Ali sam znao: zagrljaj bez krađe je luksuz. Nisam joj prišao.
IV.
Lutao sam gradom.
Reklamni panoi osvetljavali su prazne ulice.
Na jednom je pisalo: „Istina na akciji – samo do nedelje.“
Pomislio sam: Mrak krije istinu, jer mu svetlo ne prija.
Pred izbore istina ide na godišnji odmor.
Parole se šire kao virusi.
Sela su prazna, gradovi puni, a obećanja svuda.
Na zidovima grafit: „Selo prazno, parole pune.“
Svet se raspada, ali obećanja traju.
Jer ne moraju biti ispunjena.
V.
Zaustavio sam se pred crkvom. Vrata zatvorena.
Na njima zalepljen plakat: „Tišina je strašnija od vike. Ulaz uz
masku.“
Iznutra nije dopiralo ništa.
Tišina je najopasnija – zato puštaju glasnu muziku u kafićima.
Zato frižideri u supermarketima ne prestaju da bruji.
Čovek se meri po senki, a ne po sebi.
Senke su takođe prekrivene nalepnicama: „Popust na sve!“
Možda smo mi samo senke koje veruju da su tela.
VI.
U zoru, dok su ptice letele iznad industrijske zone, na trgu se pojavio
novi govornik.
Ispod maske mu je curio znoj.
Na majici mu je pisalo: „Živi bolje danas, jer sutra ne postoji.“
Ljudi su ga slušali, klimali glavama, snimali telefonom.
I ja sam zastao.
Bez obzira na sve što sam znao, slušao sam ga.
Zašto?
Jer novi dan je samo nastavak starog sna.
A bez sna – ne bi bilo ničega.
VII.
Kasnije sam ušao u autobus.
Na svakom sedištu bila je nalepnica: „Čuvaj distancu, čuvaj sebe.“
Na prozorima – oglasi za kredite.
Ljudi su ćutali pod maskama.
Jedna žena šapnula svom detetu:
„Snovi se besplatno sanjaju, ali su najskuplje što imamo.“
Niko je nije čuo.
Niko nije hteo da čuje.
VIII.
Supermarket u zoru.
Police pune, sve oblepljeno akcijama i popustima.
Na hlebu piše: „Ukus tradicije.“
Na konzervama: „Priča koja zasiti.“
Na flaši vode: „Čistoća je obećanje.“
Pomislio sam: Kad nemaš hleba, probaj da jedeš priče – zasitne su za
naivne.
Ljudi su gurali kolica u tišini.
Svako lice – maska.
Svako oko – umor.
Na kasi sam video natpis: „Radost i tuga – paket aranžman.“
IX.
Uveče sam sedeo na klupi.
Na naslonu klupe – zalepljena nalepnica: „Sutra je bolji dan.“
Pomislio sam: život nije drama s raspletom, već pripovest koja kruži
sama oko sebe.
Obećanja su jedina hrana koja nikada ne zasiti.
A mi – mi smo glad koja nikada ne prestaje.
