Od kako mi je pre šest godina
uginuo pas
usled napada srčanog crva
ne želim više da imam posla
sa psima.
Ne znam šta time dobijam.
Znam samo da se plašim svakog
novog gubitka ljubavi.
Ali psi, napušteni i nepoznati mi uporno prilaze.
Možda osećaju da u meni nema
moći da se nosim sa novom
ljubavlju tačnije grčevima njene smrti kao što ni oni ne mogu.
Psi, kaže se, sve osete.
Možda se solidarišu.
Sigurno se solidarišu sa mnom i mojom, hm, tugom.
I sada smo u prostorima
života i smrti
nedodirljivi
za neko ne dugo vreme.
Znam, neće biti lako istrajati u tom vakumu.
Ignorisanje smrti nikad
nije dalo rezultate.
Čovek mora da pati
kao danonoćna svaštarnica .
Ali, ko zna?
Zemlja je usled razornih zemljotresa
ubrzala okretanje oko Sunca.
Menja se sve.
Žene postaju mlađe kako stare.
Pića ne hvataju brzo kao pre.
Možda si mogao više
dati sebe i biti
nešto kao večna materica.
Ali, nisi.
Ti si zamenio cipele sa nekim likom
koji je otišao
i sad ne zna kako da se vrati
u ovaj petak.
