SLUŽBENI PUT

Милан Тодоров

Хиљаду деветсто осамдесет девете службено сам, као новинар државног радија, ишао у Румунију. Било је то само неколико сати или дан после револуције и спекулација о бекству из земље брачног пара Чаушеску.

Успут смо се Аурел из вршачког дописништва који је уједно био шофер и ја стално свађали. Њему се није свиђало што му не дозвољавам да пуши у Мазди а мени што пребрзо вози.

-Ти банатски путеви, са кривим бандерама унаоколо, и  необележеним каналима попут провалија поред њих - рекох му - нису нимало безазлени.

-Шефе, не бој се – рекао ми је. - Сад на румунском путу, стојим ти добар, нема живе душе.

Учинило ми се, у боји његовог гласа и осмеху који је глас пратио да са веселом иронијом говори о румунском путу као да је то нешто што је ствар тренутног саобраћаја а не туга и несрећа запарложене земље, која тавори у сиромаштву деценијама јер је њен вођа измирио све дугове странцима на уштрб бољег живота грађана обећавајући им и даље златно доба.

Да се не бисмо расправљали прекинуо  сам конверзацију и гледао кроз прозор. Нисам знао шта уредник који ме је послао на терен очекује. 

-Утиске, сведочења, претпоставке о будућем развоју догађаја – отприлике тако ми је објаснио у ходнику, на брзину јер је журио на неки састанак.

-Ситуација је веома мутна. Ово код њих је опасно. Чим потекне крв то је јако лоше.

Нисам био сигуран на шта тачно циља, а он није био вољан а није,  вероватно, ни смео да ми каже било шта више.

-Само опрезно, момак – рекао је и ја тада видех у његовим очима, кроз побелелу тмицу његових зеница, колико је стар упркос љубавницама, за које се причало, да их мења сваки час.

Аурел је припалио цигарету, одшкринуо прозор са своје леве стране и причао ми каквим европским путевима је возио главног уредника својевремено док је овај још путовао.

Ишао је неколико пута у Немачку са њим и дивио се њиховим аутобанима.

-Хитлер, ма шта ми сад мислили о њему – рекао је – направио је те путеве за следећи миленијум.

Читао сам нешто о томе, тачније о Хитлеровом главном архитекти Шперу, доцније осуђеном на доживотни затвор.

-Мегаломан – рекох, мислећи на епизоду везану за први велики Хитлеров наступ ван минхенских пивница, наступ на отвореном у Нирнбергу.

Шпер је фиреру предложио јарболе за нацистичким симболима око бине високе десет метара. Хитлер је нацрт показао Гебелсу. 

-То је, фиреру, мизерија – рекао је овај. – Ви заслужујете десетоструко већу бину. Јарболи морају да буду бар двоструко већи. И заставе, наравно.

-Тако је и било – испричах то Аурелу званом Аца Румун.

-Кад је то било?

-Нисам сасвим сигуран, мислим тридесетих година, можда десетак година пре Великог рата.

Ћутао је. 

-У том истом Нирнбергу – наставио сам да везем, не знам ни сам зашто - само петнаестак година доцније Шпер је за длаку избегао смртну казну вешањем а Гебелс је 1.маја 1945 извршио самоубиство заједно са својом супругм а пре тога су убили своју децу.

Ето, шта је историја великих ствари и идеја – рекох на крају.

Нисмо тада знали како је окончан живот брачног пара Чаушеску и да ће се ветар са Карпата који је ломио власт у суседној нам земљи обрнути и ка нама.

Осетио сам само да сам му донекле пореметио уобразиљу, коју и иначе негују неки људи окренути себи, да све најбоље знају.

Приближавали смо се граници. Шума поред пута је постајала гушћа. Кроз њу се једва видљив провлачио уски пешчани пут и на њему видесмо групицу наших војника како опрезно ходају са аутоматима на готовс.

У близини карауле стајало је обавештење да је задржавање у граничном појасу забрањено.

Увек кад сам на граници осетим неко нејасно узбуђење, готово ирационални страх. Тако је било и овог пута. 

Међутим, формалности око прегледа пасоша и путног налога обавили смо брзо и ушли у појас звани ничија земља.

Помислих да би прикладнији натпис гласио: међуземље, али нисам се усудио ништа да кажем одједном смртно озбиљном и намргођеном радијском колеги.

На другој страни, у даљини, беше спуштена црвено – бела рампа.

Брзо смо стигли до ње а возач је искључио мотор. Чекали смо у тишини, али из граничарске кућице покрај друма нико није излазио.

Чекали смо десетак минута.

-Иди, види о чему се ради – рекох Аци.

Није му се то допало. Ипак је тромим кораком отишао до кућице са румунском заставом на крову.

-Тамо нема никога – рекао ми је и намигнуо.

Сео је за волан и, заобилазећи рампу, дао гас.

- Смањи – рекох му милсећи на брзину.

-Ништа нам више не може побећи.

На радију смо управо чули вест да су неки полу војници полу цивили ухватии брачн пар Чаушеску и, по кратком поступку, без суда, стрељали их испред зида неке штале а њихова тела  бацили у јарак поред пута. 

-Ми смо новинари – рекох му - нама не може нико ништа.

-Ђавола не може – пљунуо је кроз прозор. Псовка му је била на ивици језика.

И то ми је сметало код њега. Ти коперnикански обрти расположења.

Успут сам размишљао о ирационалним страховима. Они су често снажнији и оптерећују више него реални.

Мој колега возач је имао реалан а ја ирационални страх.

Нисам имао намеру да о томе распредам.

Ћутали смо и одкотрљали се по банатској прашини до предграђа Темишвара.

У предграђу, застали смо поред неке велике продавнице и ушли у њу да купимо нешто за јело.

У њој није било малтене ничега.Тога се и данас сећам. Као кад упаднете у ружан сан и не можете лако да се пробудите. Огромне стелаже празне, само не неколиким стајао је дугачак низ стаклених тегли са, колико сам разумео из избледеле етикете, компотом од дуња.

-Последњи пут сам јео компот од дуња кад сам био мали и болестан од гушобоље - признадох Аурелу.

Узесмо три тегле, не знајући зашто.

Стигли смо око поднева у Темишвар. У ваздуху се осећала крв. И заиста, цео трг, нарочито онај поплочани део испред главне градске цркве, био је обојен у тамно црвено.

Успутне продавнице беху такође сасвим празне. Људи на улицама је било врло мало.

Први пут сам био у том граду. Деловао ми је као Дракулин град. Боје кућа су биле јаке, црвене, плаве, шарене… Све је имало боју. Али не једну, него су се киле и киле боја наслагале једна на другу као да желе да се једног дана заједно обруше на све, на историју града, на њене становнике, на њенње несретне песнике и на лепоу града која је неспособна да се одбрани од варвара новог света.

Покушао сам да разговарам са ретким пролазницима, али су они брзо окретали главу од микрофона, стезали мантиле и буквално бежали од мене.

Слаткаст мирис трулежи деловао је као киселина. Гризао је напросто за очи.

Аурел је познавао неког  нашег човека, Србина, који је живео у Темишвару и отишли смо до његовог стана у некој безличној згради.

Испоставило се, после чашице ракије да је то песник аматер, који је, на своју несрећу, само неколико недеља пре свргавања диктатора, Чаушескуу написао оду која је објављена у водећем књижевном часопису.

- Не брини се – рекао му је Аурел – те часописе ионако нико не чита.

-Чита Секуритатеа – рекао је домаћин. -Бојим се, убиће ме.

-Судбине и карактери су – рекох му да га утешим, мада сам и ја осећао зебњу – ствари које понекад једно другом помажу.

Био је добар човек, упркос слабостима.

То сам му и рекао.

-Даће Бог – узвратио ми је са прастарим банатским нагласком што ме је дирнуло.

-Ово је време смрти  - додао је. 

Врућина у малом, иначе по тадашњем румунском стандарду трособном стану, учинила је да ми се све почне вртети у глави и око ње.

Отишли смо предвече на онај крвави трг испред градске цркве. Ја сам рекао неколико реченица о морбидној атмосфери у граду а затим сам успео да наговорим неколико пролазника да кажу у микрофон коју реч.

Били су, мало је рећи - уплашени. Покренуло се нешто. Како и зашто они нису сасвим сигурни, али знају да постоји разлика која још није сасвим уочљива и стога их плаши.

Тек понеко би рекао да ће им ово донети слободу.

Неко је рекао, то сам запамтио, да воли америчке филмове које нису до тада емитовали на државној телевизији. Био је то мали драгуљ искрености. Уредник ће га после, сазнао сам касније, исећи.

Кренули смо назад. Путовали ка северу.

Изненада на пољском путу појавила су се тројица или четворица војника са упереним пушкама и наредили нам да изађемо из аутомобила и легнемо у траву поред пута.

Учнили смо то.

-Убиће нас – рекао сам тихо Аурелу који је почео да се тресе од страха.

Војници су мирно претресали наш службени аутомобил, загледали наше пасоше.

По изразу лица видело се да им се ништа од тога не допада.

Један је репетирао револвер са пригушивачем. Тај звук који производи оружје које ће те убити је попут колута уназад. У магнивењу с сетиш свега што је било важно у твом животу а сада више није важно. То је као љубавно неверство. Зашто га нисам починио а могао сам? Зашто сам га измислио?

Живот у комаду држао нам је неки дебељушкасти војник који је прелиставајући наше пасоше рекао нешто, неку реченицу коју нисам разумео, само сам разумео реч Руси.

-Шта је рекао – питао сам Аурела  кад смо мало одмакли.

-Мислио је да смо Руси.

-Па шта?

-Нисам сигуран шта би било са нама. Имали смо среће овај пут.

Равница се још није указивала кад нам је у фарове улетела карпатска зелена лисица. На тренутак је застала и гледала у нас као у своју смрт. Затим је брзо замакла у непрегледност вековног шипражја као у природни хаос у коме се ипак зна неки ред.

По преласку границе сигнал наше радио станице био је јачи.

"Добро вече, драги слушаоци, У наредних шездесетак минута слушаћете познате староградске песме у серијалу Под светлом поноћне лампе."

-Угаси  - рекох Аурелу.

Пребацили смо на Радио Београд и Джоа Луиса.

Имали смо и ми своју Америку.

(из збирке РУСКИ ЧАМАЦ)