Kad sam objavio svoju prvu priču u nedeljnom broju Politike, u ono još dobro vreme kada je taj list bio vodeći i kada je objavljivao umetničku prozu – nazvao sam svog prvog urednika u studentskom listu Index.
-Gde si - pitao sam ga radosno.
-U bolnici – rekao je. Zatim je mirno dodao – Možemo slobodno da pričamo, ja sam se već odomaćio u bolnici na ovom fruškom bregu.
Uvek sam imao poverenja u njega. Ono što bi mi on, kao pažljiv i naklonjen mi urednik, spočitavao uvek je bilo važno i ja sam posle toga ispravljao svoje greške prema njegovim navodima.
Ne znam kako se rodilo to prećutno poverenje, koje ne mogu da nazovem pravim prijateljstvom, jer nikad ne besmo toliko bliski, ali trajalo je, sa nekim prekidima, sve vreme, bezmalo trideset ili čak i više godina.
Moram na ovom mestu da kažem da on i ja nikad nismo, u ovoj zemlji ludih političkih podela, bili na istoj strani. Međutim, to nije uticalo na naše prijateljstvo.
Sećam se, kad sam ostao bez posla zbog svojih političkih stavova i ispred čuvene gradske takozvane Futoške pijace na parkingu čekao svoju ženu koja je tada još radila u Dnevnikovoj zgradi – on je naisao, sa svežnjem rukopisa pod miškom. Behu to njegovi poetsko prozni zapsi o ravnici. Posle ću obratiti naročito pažnju na njegovu malu priču o tastu pušaču koji je umirao od raka pluća.
Moj stari urednik je, sećam se, i tada pušio. Lice mu je bilo crno a prsti žuti.
Rekoh mu svoju muku, znajući da mi ne može pomoći.
-To nije u redu – rekao je pošto se zamislio. -Nikoga ne smeju da ostave bez posla zbog ideja.
Bilo mi je to poput ljute trave na ljutu ranu.
-Hvala ti – rekoh mu tada.
On je stajao i ja sam stajao. Posmatrali smo se bez reči sigurno nekoliko minuta.
-Znaš – reče napokon -zašto te poštujem, u stvari zašto uopšte razgovaram sa tobom.
-Ne znam i ne moraš to da mi kažeš – rekoh.
Bilo mi je svega dosta.
Neka mršava plava žena sa dve ćerke, takođe mršave i plave, skoro devojke, skupljala je odbačeno povrće u kontejneru. Već sam ih viđao na raznim pijacama. Dolazile su malim plavim Renoom kakvih skoro da nema više, trpale još netrulo povrće u njega i zatim ga, pretpostavljam, preprodavale na drugim pijacama za nižu cenu.
Urednik se okrenuo i otišao bez pozdrava.
Onda je napokon pristigla i moja žena.
-Hoće da me otpuste zbog tebe – rekla je
-Neka ih.
-Od čega ćemo živeti?
-Od prevrnutih kanti za smeće – rekoh sa ironijom.
Bilo je to nešto kao nedovršena misao.
Setio sam se uputstva svog urednika:
-Piše se kontroverzno a ne kontraverzno.
Sada je sve postalo kontroverzno.
Stavio sam ruku na grudi. Imao sam utisak da nešto hoće da izađe iz mene.
-Da li si dobro?
Prošlo je dva popodne. Sunce je peklo najžešće.
Svet na asfaltu je bio bez odbrane.
Neka napuštena gradska mačka pojavila se iznenada između nas.
Moja žena se sagnula i pomilovala je.
-Zašto to radiš. Možda je zaražena – rekoh.
-Možda smo svi već zaraženi samo to ne znamo.
-Nemoj da prihvatiš otkaz, ma koliku ti otpremninu nudili.
-Ko mi garantuje da će me zaštiti?
Nisam znao odgovor.
Moja žena je, po prirodi, srećna žena.
O sebi ne znam šta bih rekao.
Ona je ipak ostala u gnezdu.
Ja sam se vratio književnosti moje mladosti.
-Kako si – pitao sam svog urednika a da nisam znao ništa o istoriji njegove bolesti.
-Ne skreći. Ja ću biti zalečen na neko vreme. A ona tvoja priča u Politci je dobra. Samo, znaš... u životu postoji i dijalog.
Zapamtio sam to za sve vreme buduće.
-Sutradan poslao mi je još jednu poruku:
-Izlazim radi promocije svoje nove knjige.
-I šta posle?
-Posle…
Njegova rečenica visila je u vazduhu i predstavljala nejasnu mrlju.
-Kad su me napali u nekoj, sada besmislenoj, književnoj polemici ti si odbio da se svrstaš na stranu mojih protivnika.
Da budem iskren, nisam se sećao te epizode.
Umro je nedugo potom. Vraćao se sa ženom i sinom posle oporavka na Zlataru, kad je, rekavši da mu je potreban predah, skrenuo sa puta do nekog pltkog potoka.
Izašao je iz kola, čučno i oprao lice hladnom vodom.
Iznad potoka prhnule su male senice.
-Mislim da su nekad u nekom životu pre ovoga i one bile... – nije završio, rekla mi je njegova supruga, kaasnije, mnogo kasnije.
-Pokušala sam sa njim da razgovaram, da razmenim makar reč, ali bilo je kasno.
Нема коментара:
Постави коментар