(o novoj knjizi priča Vase Pavkovića)
Verbalne komunikacije su danas sapletene različitim tumačenjima značenja naoko jednostavnih i lakih reči, poput reči: zato. sviđa mi se, remek delo, zaista, jesen ili jasen.
Vasa Pavković je jezički esteta koji vrlo dobro zna da reči stare, vetre i da u njima i od njih neće ostati mnogo utešnog. Zbog toga im majstorski nadograđuje značenja ne verujući u neizbežnost samo jednog.
Dve mogućnosti maštanja su dobro komponovana knjiga u kojoj su reči poput odskočnih dasaka za poetičku gimnastiku.
U njoj se rečenice okreću u letu, ne gubeći težinu svog početka ni težinu poente.
Najzad, način na koji je Vasa Pavković ispričao ove kratke priče je umnogome drugačiji od njegovog dosadašnjeg pripovedanja.
On je ovde, pre svega, pesnik koji razume da se jezik razvija te, stoga, daje više prostora osećanjima koja reči izazivaju nego činjenicama u njima, činjenicama koje su, uostalom, teško proverljive. To se najjasnije uočava u prvom delu nazvanom Knjiga o zločinima.
Druga polovina knjige je u pripovedačkom smislu bliža razvijenoj pripovesti, jer su u njoj lingvistički zakoni podvrgnuti preimenovanju stereotipa da bi se stvorila nova umetnička slika. Sve to čini Pavkovićeve meditacije o rečima uspelom igrom u kojoj podnošljiv svet funkcioniše jedino po principu izvrnute, nove komunikacije, ne mnogo udaljene od čudesnog.
Нема коментара:
Постави коментар