Postoje susreti od kojih ne očekuješ ništa posebno, a onda se baš to dogodi.
Uvek sam voleo časovnike. Oni su za mene, shvatam sada, nešto kao veza sa svetom koji traje.
Voleo sam mehaničke satove, a kada su nestali bio sam prinuđen da pređem na ručne satove sa baterijama.
Menjao sam ih često.
Jedan takav stao mi je na 11, 25 minuta.
Nisam sujeveran, ipak pomislio sam šta može da mi se dogodi u tom satu i u tom minutu. Da li ću umreti? Ja ili neko moj, svejedno,
Na svu sreću nije se ništa dogodilo.
-Imnali ste sreće – rekao mi časovničar koji je imao malu neuglednu radnju u pasažu između glavne ulice u centru i sporedne ulice. -Život je sreća.
Jedva sam ga našao.
Zamena baterije je lak posao ukoliko imate lupu i mala klješta sa oštrim ivicama za otvaranje srca sata.
Ja to nisam imao i zamolio sam ga da mi pomogne.
Na drvenoj gruboj policu koja se nalazila na zidu naspramnom njegovom radnom stolu titrao je ektran praistorijskog televizora.
U toku je bila reportaža o nekom našem čoveku, sada starom, koji je tvrdio da je uvek imao bar dve ili tri žene. Ponekad, rekao je i više.
-U Rusiji sam boravio 24 godine i imao sam oko pedeset žena ukupno.
Rekoh časovničaru da je sve to sa Rusijom preterivanje.
-Znate li vi šta je Putin uradio u ambasadi Rusije kada je pao Berlinski zid?
Rekoh da ne znam.
-Ambasade su eksteritorijalne. Dakle, kuća, prostori u njoj i dvorište, sve do visoke čelične ograde je teritorija Rusija. Okolo je teritorija Nemačke koja se ujedinjuje.
Demonstranti su tada a beše, čini mi se 1998. i pad Berlinskog zida - opkolili rusku ambasadu u istočnom Berlinu. U njoj je kao nekakav savetnik boravio i KGBovac Vladimir Putin. Kada su demonstranti prišli sasvim blizu ograde i počeli da je tresu, Putin je izašao sa otkočenim revolverom i poručio im na tečnom nemačkom da će svako ko pređe granicu teritorijalnosti biti ubijen. Imao je čelični pogled i ispalio je u to ime jedan, sano jedan, ali dovoljan, hitac u nebo. Naravno, masa se razbežala. Masa je takva. Zna samo trenutak. Ne zna celokupno vreme. Naročito ono posle. To niko od nas nikada ne zna – rekao je časovničar.
Učinilo mi se da je prilično dobro informisan i upitah ga šta je radio u životu.
Nije bio ni mlad ni star.
Tako između sredine pedesetih i šezdesete.
-Dvadeset pet godina bio sam mašinovođa.
-Da li si -prešao sam na ti – nekoga zgazio?
-Dvojicu. Jednog kod Navipa u Petrovaradinu a drugog ispred mosta na Dunavu. Ispitivali me, vodili na testove za drogu i alkohol, ali ništa nisu našli. Ti ljudi su se dobrovoljno bacili ispred lokomotive. Ubilo me to. I počeo sam da učim časovničarski zanat. Evo ga sada i sertifikat.
Na ekranu se zatim pojavio predsednik. Časovničar je hitro odskočio i dohvatio daljinski te prebacio na drugi kanal.
-Ne mogu više da ga slušam. Moja najveća greška u životu je što umesto zanata nisam učio jezike.
-I šta bi se promenilo - upitah zainteresovan da čujem nešto o čemu sam i sam nekada razmišljao.
-Otišao bih u Laponiju. Tamo momak za hranjenje irvasa dobija četiri hiljada evra mesečno.
-Noći su tamo duge, a dan kratak – rekoh.
-Dosta mi je bavljenja satovima. U stvari, volim satove ali mi je dosta vremena.
Na neki način sam ga razumeo.
Sobica u kojoj je radio je bila vlažna mala prostorija sa starim pokvarenim klima uređajem na zidu. Pločice na podu behu uglavnom polupane.
To su, znam, beznačajni detalji, ali zar besmislene okolnosti počesto ne utiču na sudbinu.
Skinuo sam sat sa ruke. Još je bio topao od moje nadlanice.
On je uzeo laku plavu flanelaku krpu i obrisao narukvicu a ztaim i sat, spreda i od pozadi. Onda je u svečanoj tišini sprejem poprskao poleđinu sata kao da je sveta tajna. Tamjan vremena.
Stavio je okulator na desno oko.
Moja je žena za to vreme mirno lizala sladoled.
Okrenuo se prema njoj.
-Možete ovde da budete i sa sladoledom.
-Izvinite, rekla je mja supruga.
-Da li imate naslednike – pitao je časovničar.
Prethodno mu rekoh da imam dedin džepni sat star oko sto godina ali sa polomljenim ciferblatom i da bih voleo da ga popravi.
-Imamo -reče žena umesto mene.
On je ćutao.
Promenio je bateriju.
-Koliko sam dužan?
-Petsto – reče.
Pružio sam mu hiljadarku, nisam imao ništa sitnije.
-Promenićemo – reče.
Izašli smo u vrevu glavnog gradskog šetališta.
On je ušao u prvu prodavnicu, ali nisu imali volje da mu usitne novčanicu.
-Ništa – rekao mi je i vratio crvenu.
-Doneću vam novac koliko sutra - rekoh.
A bilo mi ga je žao, čak i kada sam u njegovim očima otkrio nevericu da će se to ikada dogoditi.
Zbog toga dodadoh:
-Doneću vam i dedin džepni sat sutra, pa da vidim da li se to može pokrenuti.
-Sve se može popraviti ako to zaista želite.
-Ja to zaista želim – rekoh.
Gledao me je kao svog dužnika koga više neće videti.
Otišli smo do obližnje poslastičarnice i uzeli dve kugle sladoleda u kornetu.
Prodavačica nam je razmenila hiljadarku.
Zatim smo pomovo otišli do časovničarske radnjice.
Sedeo je sam u mraku.
Bez reči mu pružih pet stotina dinara koliko je tražio.
-Donesite mi onaj dedin sat. Popraviću ga – relče obasjan toplim svetlom možda poslednjeg dana leta.
Нема коментара:
Постави коментар