У последње време
веома често сањам
своје покојне пријатеље.
Стари људи
у које полако и ја улазим,
говорили су да је то
знак да ће ускоро киша,
златна кишица
после које ће све да роди
и жито и кукуруз и цвеће…
Али то све није важно.
Бар мени.
Мислим можда и они
ти моји мртви пријатељи
сањају мене
опкољени анђелима
док киша пада
унатрашке
као небески чај за
неизлечиве болести
душе.
Немој да си патетичан
рекох себи.
Нема чуда.
У сланику је со.
Срце је само орган.
Камен је камен
и на споменику.
По њему се играју гуштери
док је Сунца.
Ћути, седи у својој столици
на љуљање
не мрдај осим ако баш мораш.
Мале сенице лете
само рано
и говоре
има и наших
а не само ваших живота,
Нема коментара:
Постави коментар