милан тодоров
Овако је било
Она је седела са неким старијим
војнички подшишаним типом
када си дошао и сео за сто
насупрот њиховом.
Носио си тамне наочаре,
она кратку тамну сукњу.
Ништа небично за лето.
Онда је он устао
погледао те и сео поред ње,
јер ти до тада беше окренут леђима.
Увалио јој је језик у уста
пред свима.
Онда је устао и отишао
до тоалета
у црном оделу за сахране
њишући се у куковима
као да иде у рат
и телефонирајући неком успут.
Пре него што је дошао
она те је још једном погледала.
Овај пут гледала је нетремице
очима младе лисице
које одбијају да трепну.
Знао си да га не воли
на језику који знају
само непознати мушкарци
и непознате жене
који се разумеју у недостатку
шансе.
Затим се њен човек појавио
и опасно те гледао.
Пио си пиво.
Никакве жестине није било
ни у пиву
ни у теби.
Кад си излазио
на дрвеној огласној табли
погледао си ко је умро.
Зашто никада не објављују
ко се родио, питао си се.
Или, још боље, шта ће се родити
из овога
из свега
сутра?
Само, да ли вреди чекати
јер ко ће нам било шта
важније рећи
од могућих љубави?
Нема коментара:
Постави коментар