милан тодоров
Неки лик оставља цедуљице
у распуклини кафанских столова
за којима проводим
многе вечери.
Цедуљице углављене у пукотине
као шкољке.
Узео сам швајцарски ножић
који увек носим
на привеску кључева за
аутомобил
и ишчепркао једну.
Дуго сам држао папирић у руци
предомишљајући се да ли да га
отворим.
Ипак су то свете тајне душе
нашег свакодневног мученика
помислих
а ово није Зид плача у Јерусалиму.
Нисам га отворио.
Једне вечери одлучим да
исчепркавши једну нову
цедуљу размотам папирус
и прочитам
нешто о љбавном троуглу
или писмо конобарици
Врхунска си риба
или Никад нисам водио љубав са
кучком
и слично.
Међутим цедуљица је била врхунска нејасноћа
сасвим празна.
Толико ми је била потребна
лековита реч
било чија реч
те глуве ноћи
да сам био сигуран да је писана
невидљивим мастилом
и да на папирићу пише
Мораш имати разлог
због кога си неком потребан
а ја га нисам нашао
јер мој дух
је једноок
у пећини
са овцама
испод чијих трбуха се крију
незаређене монахиње
са искуством
мочвара
бивших љубави.
Нема коментара:
Постави коментар