RATKO DANGUBIĆ: CIPELE

Bio je vatrogasac. Nekada, davno, čovek od šmrkova i sirena, od vode

koja pobeđuje vatru. Danas čovek od kontejnera, od stida, od pogleda

u blato. Njegov jedini trofej – olinjala kaciga na polici. Kad je

pogleda, učini mu se da kaciga zna sve o njemu, da mu se podsmeva.

U njoj se zrcali prošlost, ali ona prošlost liči na šalu: vatrogasac koji

sada skuplja tuđe cipele.

On stoji pored kontejnera i pravi se da je slučajno tu. To „slučajno“ je

poslednja odbrana dostojanstva. Ali nema tu dostojanstva, kao što ga

nema ni u svim tim ljudima koji traže plastične flaše, stare veš-

mašine, prazne konzerve. Grad smrdi na gubitke, propadanje,

samosažaljenje i uzdahe.

Godinama nema para za nove cipele. Zima steže. Ove stare – raspale,

mokre, sa đonom koji se odvaja kao umor od tela. I onda, gle:

sudbina, iluzija, podmetačina. Jedan par, poluduboke, markirane.

„Berker“. Tuđa stopala su već hodala u njima, ali on oseća kao da je

pronašao ulaznicu u neki drugi život. Preobuo se tu, pored kontejnera,

ostavio svoje stare kao dokaz da i on može biti milostiv. Možda će

nekome poslužiti.

Odlazi polako, i u hodu ga presreće misao: nikada neće umreti sa

stilom. Ali – da li iko umire sa stilom? Da li oni na naslovnicama, u

nesrećama, u spektakularnim sahranama, zaista odlaze elegantno? Ili

smrt uvek smrdi isto: na creva, na antibiotike, na mokraću, na strah I

jad?

On zna: kraj nije pozornica. Kraj je šapat koji niko ne čuje. On se boji

tog šapata. Ne smrti same – nego činjenice da će ona biti beznačajna.

U tim “novim” cipelama, međutim, oseća lažni trijumf. Kao da su mu

date da prevari smrt, da prohoda još kilometar, još dva, ko zna koliko.

Neko će reći: to je hrabrost. On zna da je to – očaj, najjeftiniji oblik

otpora.

I dok hoda, planeta stenje. Vesti s televizora su iste: topljenje glečera,

nuklearne pretnje, pad tržišta, epidemije, ratovi koji se ne završavaju.

Planetarna sahrana prenosi se uživo, iz sata u sat. Ljudi, kao i on,

preturaju po kontejnerima civilizacije, tražeći neki znak da nisu

sasvim odbačeni.

Šta nas održava razumnim u ovom raspadanju? Možda baš to što

znamo da nema spasa, a ipak nastavljamo da hodamo, da puzimo,

cerimo se. On u svojim „Berkericama“, drugi u svojim lažnim

osmesima, treći u šoping centrima gde kupuju poslednju odeću za

poslednju predstavu u snu.

Smrt planete i smrt čoveka – to su isti đonovi. Nema tu „stila“. Nema

heroja. Samo figure koje se pomeraju, još malo, dok sve ne padne. Ali

eto – u tom hodu, sarkastičnom, očajnom, u odbijanju da se sruši

odmah – možda se krije neka lepota. On hoda kroz raspad, kroz ledeni

vetar, kroz grad u kome svetla trepere kao umrlice. Hoda i oseća

težinu tuđih cipela. I shvata: predivna hrabrost nije u pobedi, ni u

stilu.

Predivna hrabrost je u tome da ideš dalje, i kad znaš da je sve uzalud, sve.