Zovem se Petar, ali ovi moji kafanski mudroseri zovu me Narator. Ja se, dakle, ne pitam mnogo. Ako narod kaže da si Narator, onda si Narator, pa makar u glavi brujalo da si poslednji idiot svoga grada. Sve što ću ispričati dogodilo se u jednom gradu u Hercegovini, sredinom devedesetih. Posle godina granata i mrtvih, kad je konačno utihnuo top, a sunce počelo da peče kao da mu je zadatak da probuši stomak Hercegovine, stigla je – Evropa.
Ne u celosti, naravno. Evropa nikad ne dolazi u celosti. Uvek stigne samo njen simbol: papir, kombi, uniforma, parola, ili u ovom slučaju – kravata.
(Fusnota br. 1: Kravata je, kažu, hrvatskog porekla. To je prva ironija. Druga je da je to jedini modni izum Balkana koji je Evropa prihvatila bez rata. Treća ironija: stigla je u grad u Hercegovini, pravo iz Brisela, da veže vratove onih koji su rat preživeli upravo zato što su umeli da odvežu, da prekinu, da preseku.)
I tako, jednog jutra na Trgu se zaustavio beli kombi. Vrata su se otvorila i iz njega je prosuta kiša kravata: svilene, pamučne, šarene, sa pticama i zmijama. Narod se krstio, smejao, pitao: „Je li ovo humanitarna pomoć ili evropski cirkus?“
Ja sam rekao: „Kažu, ne možeš u Evropu bez kravate.“ A Jovan je dodao: „A ni krava, koliko vidim.“
Jer sledećeg dana pojavio se seljak s kravljom gospođom, rogovi voskirani, a umesto povoca – upredene kravate. Krava stajala mirno kao mlada pred svadbeni ples, kao da joj je neko u uvo šapnuo tajnu magiju kojom i životinje ulaze u modu sveta.
„Pogledajte, ljudi! – vikao je seljak. – Evropa mi dala novu modu: mleko, meso i kravata gratis!“
Kafana „Kod Trnovače“ pucala je od smeha. Petro je lupio dlanom o dlan: „Ljudi moji, vidite li šta se desilo? Evropa nam šalje kravate, a mi ih vezujemo kravama! Volovi bi bar razumeli, ali mi…“
A vele i ovo: dobar deo tih kravata završio je u nekim dućanima gde se prodaje roba sve za jednu marku. Neki ljudi sve shvataju kako treba, a neki – kako vreme donese.
Delegacija za monitoring kravata
E, ovde priča dobija zaplet. Jer Evropa, ozbiljna kao da otvara testament, poslala je delegaciju. Stigli su gospoda u odelima, sa fasciklama i značkama, i krenuli da ispituju:
„Da li vo oseća slobodu s kravatom?“ „Da li je krava dala pristanak?“ „Da li ste konsultovali advokata za ljudska i stočarska prava?“
Naši su im odgovorili: „Gospodo, kod nas ni čovek ne zna da li pristaje dobrovoljno, pa kako bi znala krava?“
(Fusnota br. 2: Evropska unija tada nije imala uredbu o pravu krava na slobodu izražavanja. Ali danas bi verovatno formirali radnu grupu i otvorili fond od 30 miliona evra.)
Delegacija je beležila, klimala glavama, a seljaci su dovodili magarce s mašnama, piliće sa mašnicama, pse s leptir-kravatama. Trg je postao evropska modna pista, a negde iza brda činilo se da i vetar šušti kravatu od oblaka, kao da se i priroda podsmeva.
Evropsko prvenstvo u vezivanju kravata
Iz kafane je stigao novi predlog: da se organizuje takmičenje – ko će lepše da zaveže kravatu volu. Prva nagrada: put u Brisel, da se dokaže kako balkanski volovi mogu da nose kravatu s dostojanstvom.
Smeh se valjao kao kamen niz hercegovačku kosu, a činilo se da i kamenje škripi od smeha, kao da se celo podneblje uključilo u šalu.
Intermezzo
E sad, postoji i jedan sloj priče koji nije za smeh. Jer, dok smo se smejali, u očima ljudi tinjalo je nešto drugo – svest da nas je upravo ta Evropa gurnula u rat, a sada se pojavila sa kičastim, šarenim komadima tkanine, kao da ništa nije bilo. Kao da se krv može obrisati svilom.
(Fusnota br. 3: Dobar pisac bi ovde ubacio digresiju o tome kako se svet najčešće ne završava pucnjem, već šaljivim gestom. Rim nije pao zbog varvara, već zbog birokratije. Jugoslavija nije pukla zbog tenkova, već zbog mapa koje su crtali u evropskim salonima.)
Groteska na pijaci
Pijaca je postala pozornica: svaka krava, vo ili magarac imala je neku modnu inovaciju. Jedan mladić iz Milana, naš student, objašnjavao je razliku: „U Milanu kravata znači moć, prestiž. U gradu u Hercegovini? Kravata znači sprdnju, uže i presudu.“
Stari trgovac Stojan je rekao: „Vo nosi jaram, čovek nosi kravatu, a seljak – seljak vezuje sve zajedno i smeje se Evropi.“
I to je, gospodo, presuda.
Epiloška nota
Sunce je peklo, insekti zujali, prašina se dizala. Smeh je postao tišina, jer u toj tišini odzvanjalo je pitanje: ako Evropa nema snove, šta onda ima? Parole, regulative, kravate. A mi? Mi imamo ironiju. Jer jedino ironija može da preživi rat i Evropljane istovremeno.
(Fusnota br. 4: Ako se pitate da li je sve ovo izmišljeno – jeste i nije. Kao što svaka priča o Evropi jeste i nije. Realnost je dosadna, a ironija je jedini oblik pravde.)
I ja, Petar, zvani Narator, zapisujem poslednju misao: Evropa nas je gurnula u rat, a sada šalje kravate. Mi ih vežemo kravama i volovima, smejemo se i psujemo, jer znamo da drugačije i ne može.
Jer ako Evropa misli da nas oslobađa – vara se. Mi smo slobodni u smehu. A kravata? Kravata je samo dokaz da i vo može izgledati kao evropski diplomata, makar na tren, dok se nad njim spušta hercegovačko nebo, ispisano od sunca i prašine, kao najveća i najstarija kravata sveta.
Нема коментара:
Постави коментар