Не знам откуд ово сећање. Пролазио сам поред те куће много пута не осврћући се. Али, пре неколико дана јавила ми се ова прича сасвим јасно кад сам испред рушевне ограде баште некада узорне, као и куће уосталом, сада зарасле у травуљину, угледао немарно одбачену плаву комуналну канту за отпад. Ништа необично. Радници градске чистоће то раде, понекад намерно не би ли грађани морали да купују нове. Међутим, стајала је тамо данима. Капија је била отворена, малтене откинута од ограде са којом је чинила низ.
Очигледно, овог, а рекао бих и прошлог лета, никог није било у кући.
Сећам се власника, сада већ одавно покојног, који је све одржавао под конац, како се каже. Умро је изненада. Косио је траву око куће кад је изненада осетио необјашњив замор. Ушао је у кухињу, скувао себи кафу да га, како је мислио, освежи а затим после првог гутљаја пао на под и умро. Жену није имао. Напустила га је док је ћерка Јелица била сасвим мала. Имала је пет или шест година. Нико није долазио. После неколико дана сусетка баба Милица открила је његов леш.
Јелица, једина ћерка, дошла је из Будве, сахранила оца и вратила се на црногорско приморје..
Почетком октобра или средином септембра вратила се кући.
Али, боравила је у њој само током зиме. Лети је, говорила је, радила на мору, у хотелијерству.
Шта?
Нико не зна.
Она је причала комшиницама да ради као саветница за уређење соба.
Оно: која боја постељине, какве завесе, теписи, пешкири.
И све би то било разумљиво да баба Милица није читала новине.
Пробај ме, добра сам.
Биле су то речи које је баба Милица прочитала у огласу у Скандалу, новинама које су, у време пре ових разуларених друштвених мрежа, уз прилоге о животу славних, објављивале и такве поруке.
Испод огласа налазила се слика ћерке покојног комшије. Или слика неке девојке која је личила на њу.
Бака Милица је била уверена да је то Јелица. Много је личила на ону девојку коју је баба знала од малена, од како их је мајка напустила и преудала се за неког, причало се мафијаша, те му родила сина заборавивши на ћерку из првог брака.
Баба Милица је после смрти свог мужа Стевана, имала времена на претек. Кад јој је Стева, после дугог непокретног боловања у кревету, најзад умро није знала шта би сад, ослобођена мужевљевог стењања и бриге око пресвлачења њега и унеређене постељине, са собом.
-Како ме је само намучио. Сваки дан трипут мењање пелена. Ждрао је до последњег дана и само пунио гаће.
Гопворила сам му: Немој Стево, као бога те молим, толико да једеш. Немамо пара за пелене. Кућа нам смрди. Руке ме боле од превртања твоје гузице. Аја, ништа није вредело.
Зато је, кад је у старом броју омиљеног јој Скандала које јој је, после читања, доносио комшија Сава удовац – прочитала поменуту понуду и видела слику девојке изнад ње, била сасвим сигурна да је реч о Јелици, девојци из куће недалеко од њеног станчића.
Сава удовац је тврдио да то не може да буде Јеца.
-Како ти то знаш – жестила се баба Милица.
-Даћу ти педесет евра ако ми даш.
-Срам те било.
Сава је био добро држећи. Био је свеж пензионер, радио као портир и ноћни чувар у средњошколском дому Милунка Савић и био редовни добровољни давалац крви све до прошле године.
-Даћу ти сто евра.
-Колико си њој дао?
-Коме?
-Малој?
-Не лупетај.
-Свака има цену.
Стева није хтео да лицитира. Милица му се није ни допадала. Имао је он, мислио је, и много млађе, али о томе није причао. Петнаест година млађе и црквени закон дозвољава. Сада се играо.
-Двесто евра – најзад је пристала Милица.
Стеви је то и даље била игра.
-Пуно је то новца– рекао је. – Спусти.
Милица није хтела да буде јефтинија од , како је рекла, мале курвице из новина.
После је покушала да га придобије. Замислила је да му спреми праву гозбу. Купила је јагњетину, блитву, кромпир, целер и боцу вина. Све је то лепо спремила, окупала се, ставила неки јоргован парфем између дојки, у ствари само једне, јер су јој другу исекли због рака и чекала Саву.
Кроз прозор могла је да види кућу покојног комшије у којој је сада, у зимском периоду, боравила млада Јелица, у новинама Скандал именована као Је.
Сава је каснио, да би најзад дошао својим старим трабантом и букетом белих ружа.
-Беле руже – рекла је Милица и брзо их пребројала. -Зар десет! Зар ти Саво не знаш да се женама поклања непаран број цветова. Али, нема везе. Хвала.
Док је то говорила изненада је осетила бол у грудима.
Уплашила се.
Само да не прођем као Јелин тата, молила се Богу тајно.
Сава ништа није примећивао.
Времешна Милица је много тога чула о смрти и сада јој се у глави мотала само једна теорија по којој смрт долази као лепа млада девојка способна да превари анђела, чувара живота својим заносним облинама и жртву отпреми у подземни свет.
Уосталом, и о томе је читала у Скандалу.
Због тога је ставила мало више белог лука у салату.
Срце јој је бубњало као у младости.
Морала је да подгреје супу.
Почели су да једу, али је Сави супа била исувише врућа и стао је да се зноји.
-Да отворим прозор – питала га је Милица.
-Отвори.
Када је пришла прозору да га отвори угледала је Јелицу како, оскудно одевена у сред зиме, управо испраћа младог милиционера.
Испричала је то Сави.
-Шта то може бити?
-И милиција има нагон.
-Нагон
-Наравно, до извесне мере година.
-Зар и они плаћају?
-Вероватно. Све се данас плаћа.
-Али, тиме се само подржава проституција…
Сава није имао одговор на то сасвом разумно питање. Супа се прохладила и била је заиста изврсна.
-Сутра морам на зрачење - рекла му је.
-Важно је да те ништа не боли – рекао јој је Сава.
Одједном јој је био смешно све у односу на оно што их још чега. Смејали су се.
-Је – рекла је баба.
-Је – узвикнуо је Сава ипак мирнијим гласом.
Споља је долазио воњ неиспражњених контејнера.
Нема коментара:
Постави коментар