MILAN TODOROV: ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ РАСПЛАКИВАО ИКОНЕ

Био је то човек који је тврдио да је, некад давно, био чудотворац и у стању да расплаче сваку икону.

Звали су га, наводно, у манастире да би учинио да нека икона почне да мироточи.

У почетку је то радио бесплатно, а онда је, видевши да и свештеници тргују, почео да наплаћује своје услуге.

Међутим, од тог тренутка иконе су престале да испуштају сузе.

Престао је да наплаћује своје услуге. Али, ништа се није догађало.

Покушао је поново и поново.

Ништа.

Дакле, помислио је, није проблем у узимању новца. Него је у питању нешто друго.

Али, није знао шта је то друго.

Можда је у питању време одласка у цркву и целивања икона светаца?

Пробао је ујутро, у подне, увече. Једне ноћи је чак спавао под иконом Мајке Божије.

И ништа се није догодило ни сутрадан ни много доцније.

Али, зашто и како, питао се. Јер, некада се то одиста дешавало. Видели су се трагови. Бразготине на фрескама се још и сада виде. Осим тога, те иконе су заиста лечиле болесне. Многи су после мољења пред њима проходали и прогледали.

После је одустао и заборавио то необично искуство.

Уосталом, нико га више није ни тражио иако је одлазио повремено не само у српске него и друге, посебно у грчке манастире.

Једног лета је тамо и упознао Оливеру. Била је удовица. Имала је јако држање, крупне очи и пркос у начину на који је замахивала главом листајући своју дугачку кестењасту косу.

Некако су се привукли једно другом.

Седели би на каменим клупама испред манастира. Она је чешљала косу коштаним чешљем у јаком поподневном светлу, а он је само гледао у њу.

У ваздуху тешком од мириса борова и ловора и шафрана и богзначега чинило му се да се део овог света премешта у онај свет.

-Шта мислиш - упитао је изненада, да ли су верска чуда могућа?

-То је само дим и обмана,- рекла је прилично незаинтересована.

-Зашто?

-Важно је да покушавамо да живимо. То је најважније и то ја управо радим.

Испустила је чешаљ. Он се спустио на колена и дохватио га. Отресао га је од прашине и неколико њених тамних длака је одлетело са ветром.

Да ли да јој кажем своју тајну?

Не, нећу.

-Људи тумаче ово и оно, али само Христос може да рашири руке и загрли нас - рекла је.

Пало је вече.

-Да ли ти је хладно?

Покушао је да је загрли.

-Погрешно си протумачио ово познанство - рекла је и отргнула се.

Помирио се са чињеницом да јој није потребан.

-Мислим да си у праву – признао је - ми у чуду разгледамо те иконе, крстове, ковчеге са моштима… Све је то тамјан. Све је то можда прекасно.

-Прекасно за шта?

-Не знам како бих ти то описао. Ми стално желимо само да уживамо и да нам се дешавају ствари у којима нада има главну улогу.

-Ништа те не разумем - рекла је.

-Оставићу то на страну - рече.

-Шта?

-Идем у шетњу. Ако хоћеш пођи са мном.

-Где?

-Ту, уз литице.

-Важи, али шта ћемо тамо?

-Мислим да сам као млад грешио.

-Свако је грешио у младости. То се не рачуна.

-Идемо у манстир. Кажу да је у њему нека жена помоливши се пред иконом свеца, заштитника манастира, једноставно нестала.

-Хоћеш да нестанем?

-Не, никако. Хоћу да ми будеш жена.

-Само под једним условом - рекла је.

-Да чујем.

-Не бој се. Обећавам ти.

-Шта?

Ушли су у цркву у манстиру.

Она се хитро сакрила иза велике иконе Богородице.

-Обећај ми љубав – довикнула му је.

Зашао је иза иконе.Ухватио је за руку. Онда јој је додирнуо дојке.

Неко је прилазио икони иза које су се грлили. Била је то жена са дететом.

После је то све био само сан.

Икона је мироточила.

Свет је полако одумирао.

Живели су заједно неколико година. Она је умрла. Он је остао у празној соби, јео у њој, гледао телевизију, читао, спавао.

Недостајао му је разговор са женом.

Једног јутра отишао је до оног манастира у коме је проплакала икона пред њим.

Клекнуо је на колена. Измолио Оченаш. Устао.

И изашао.

Али то што су иконе мироточиле у младости није му давало мира и даље.

Вратио се у цркву и упорно посматрао икону, све оне црвене и плаве боје око очију светице, њене широке благе очи, белину зеница, уски нос, уста која нису претила, нису се смешила, нису била уста која је човек могао да види на овом свету и онда је схватио да је учинивши да фреска мироточи у ствари пустио зло напоље из светог тела, јер свако тела би морало да има бар у почетку мало зла у себи а то зло, схватио је, најзад, био је он сам.

Поново је изашао на ваздух. Осећао се као човек који је открио истину о човечанству и Богу. И почео је да се смеје и смеје. Није престајао до вечери. Доцније се смејао мање, али ипак исувише често и без видљивог разлога.

Познаници и ретки пријатељу питали су га зашто се смеје.

Рекао је да не зна. 

-Можда се смејем да не бих полудео од страха.

Нико га није разумео.

Убрзо се разболео. Рак пеостате. Ништа необично како човек стари.

Међутим, није умро.

Ништа необично за човека који је могао да расплаче иконе, мислили су људи.