Bože,
da li je to izvodljivo? Ta, toliki su već voleli tebe pa umrli. I toliki te
vole i toliki će umreti.
Danas
si išao u grad sa jednom jedinom namerom: da kupiš novu košulju. Kakva blasfemija!
Ili,
ipak ne?
Dobra
košulja, zaista dobra, jer isuviše si star i siromašan da bi kupovao jeftine
košulje u Kotonu ili HMu.
Dobra
košulja ti nije najnužnija stvar, misliš i još misliš da je tvoje telo odveć
besposleno kad misliš na taj način na njega.
Ranije
nisi voleo lunjanje po prodavnicama da bi kupio neku krpu. Smatrao si da je to
znojenje bez smisla. Sada, ne misliš tako. Možda ima nekog smisla, ali i dalje
u tebi postoji klica otpora.
Ne,
nije to više ona mladalačka ideja o bezimenoj, u crveno i crno obojenoj
revoluciji. Svoju krv prolio si, čini se, u slivnik. Da nije tako, zar bi
ovoliko smrdeli slivnici u gradu. Pitao si stručnjaka za vodovod i kanalizaciju
i starac ti je savršeno objasnio princip besmisla: pobodu odvodnu cev za atmosfersku
vodu direktno u kanalizacioni tunel, bez sifona ili lule sa vodom koja bi sprečavala
vraćanje neprijatnih mirisa, te otuda taj nesnosni vonj koji se pred kišu
usložava do maksimuma.
Ali
košulja koju želim je košulja koju je neko, takođe, pre mene, želeo i zatim
probao, merkao se baja u ogledalu (vrlo je važno da ogledala u kabinama za
presvlačenje ne budu surova) i najzad sa trijumfalnim izrazom na licu, kao
čovek koji je uspeo da izvuče mač
zariven u panj pored Penelopinih dugih, pomalo mršavih ali možda baš zato
uzbudljivih nogu čekajuće žene.
I
tek kad stigneš kući, čak i bez probanja, osećaš kako te ta košulja davi.
Broj
je tvoj. EUR M ili, ponekad, obično leti u fulu plivanja i uvlačenja stomaka
steznikom zvanim hladna voda i milo sunce, oznakom L.
Međutim,
osećaš da te nešto steže za grlo i, bez neke velike muke, shvataš da je to zato
što je to, taj zanos novom košuljom, neko već voleo. Nije važno ko. Nije,
uostalom, ni velika stvar voleti neku plavu košulju u kojoj, kako ti je rekla mlada
napučena prodavačica, ima 85 odsto pamuka
a ostalo je usrani poliester.
Ne,
nije važna ta košulja koju, uostalom možeš da vratiš, bez obrazloženja, uz račun,
u roku od mesec dana.
Mesec
dana, hm?
Više
nego dovoljno za premišljanje.
Šta,
ako si sve vreme voleo stvari koje su voleli drugi pre tebe.
Drug
Tito, recimo, voleo je pečene kobasice sa kiselim kupusom rezancem.
Tako
bar tvrdi njegov kuvar.
Uostalom,
nema te stvari koju nije voleo drug Tito a da je i ti nisi nekad voleo ili je
sad voliš.
U
stvari, ima.
Drug
Tito.
Ne, nisi anti titoista…
Samo
ta ponavljanja ljubavi tako sužavaju vidokrug kao da smo već u rovu, uz
topovske paljbe, uz oborena debla, mostove koje prelaziš vozeći automobilom sto
osamdeset na sat pored uplašenih plavaca na obalama…
Setio
si se toga i večeras, dok si građanski pristojno sa osamdesetak kilometara
jahao preko novog mosta na reci na čijem prilazu je stajao kurvanjski natpis
koji te je obavešavao da je most izgrađen sredstvima onih koji su ga porušili.
Stižeš kući. Poznati svet. Uzimaš košulju iz male crne papirne vreće. Laka je. Ima bele dugmiće. Zubima kidaš jedan, onaj pri vrhu što zakopčava kragnu, što uvek davi. Biće dobra, kažeš sebi, samo još da ušijem jedno zeleno ili crveno dugme umesto belog, jer mrziš istovetnost i činjenicu da moraš da budeš sezona zaboravljanja.
Нема коментара:
Постави коментар