Ima jedna starica koja svako veče, tako oko sedam, izvodi svoje dve bele pudle u šetnju gradom. Rekla mi je kako se zovu i koja su vrsta četvoronožaca, nešto kao vest terijeri ili slično, ali ja, od uginuća svog poslednjeg psa, ne pamtim vrste ni imena.
Uglavnom,
baka šeta dva psa od kojih jedan, ispostaviće se da je ženka, sve vreme ima
metalnu korpu na ustima.
Pitam
je zašto, po ko zna koji put (uostalom često se viđamo i skoro da smo
prijatelji) a ona, po ko zna koji put objašnjava ta je ta ženka strašno
proždrljiva, ali izbirljiva. Jede samo ono što nije probavljivo: asfalt,
kamenje, zemlju, metal…
Zbog
toga je morala i na operaciju. Kad su popravljali trotoar ispred nekadašnje
Dunav Tisa Dunav korporacije pojela je komad sveže pečenog asfalta i zamalo
umrla.
Novi
oblici života grada, pas koji sve to guta i, bože, uvek isto: ono na šta ne
možemo da utičemo.
Da
je pustim, ja mislim da bi ona pojela ceo grad, kaže baka.
Kad
je to počelo, pitam.
Kad
mi je muž umro. Ostale smo same ja i ona, onda smo dobile njega, u stvari ona
je dobila sina, Taj mužjak je dobar, normalan pas, ali ona… ne znam…
Priča
o odsutnosti, pomislih.
Setih
se lokalnog kriminalca koji je imao restoran sumnjive čistoće i iznad njega
sobe za dnevni odmor.
Prodao
sam mu jedan od prvih bazena koje sam, posle gubitka posla, počeo da švercujem
iz Mađarske.
Oduševio
se kad sam mu priznao da švercujem jer me je moja zemlja izdala.
Pizda
ko izda, rekao je i lupio me uskom prljavom, kukavičkom pesnicom u grudi.
(*Interesantno
je da ubice često imaju male šake ili
dečje face. Upoznao sam jednog, davno, u hotelu Putnik, bio je rastom dečak a,
posle saznadoh, ubio je desetak ljudi.)
Za
sobe na spratu imao je, takođe, jednostavan odgovor:
„Neko
ovde dođe na kafu, neko na rakiju, neko bi da jede a neko hoće da jebe.“
Tada
nisam imao sažaljivosti ni prema kome a kamoli prema sebi.
Znao
sam da je ubica, da je iz čista mira ubio čoveka na sred Sarajeva i pobegao
ovamo, bez kazne.
Ovde
niko nikada nizašta ne odgovara, pomislih.
Ali,
bili smo u tom trenu ličnih istorija na istoj strani. Vreme nas je udaljavalo
od normalnih, hm normalnih, reakcija, odjeka, odgovora. Zemlja koja nas je, iz
različitih razloga izneverila, tačnije pojela, zaslužila je, mišljah tada da je
pojedem.
Baba
je cimnula užad i psi su se pokrenuli.
Skupi
su veterinari, ne dam mu da jede zemlju.
Kako
sam je samo pogledao!
Ali
nju ništa ne koleba. Ona ide dalje. Ona je poslednja odbrana grada Kartagine,
koju uostalom treba razrušiti.
poseban
izazov. Pobediti kosmičko vreme. Uostalom, juče su otkrili asterod veći od
kilometra koji juri u Zemljinu orbitu i koji će je uništiti. Ko zna koji put u
milionima godina.
Brojač
koraka na telefonu se svako veče zakucava na pet kilometara i utrošenih 250
kalorija.
Za
to vreme, odjednom me kljucnu pomisao, sve mere su nevažne. Ne postojimo mi
zbog njih, nego postoji beli pas koji jede prošlost, postoji naša bruka i
sramota i postoji stvarnost koja nema veze sa stvarnom stvarnošću.
Pitam
je, dobru staricu, kako se to rešava.
Za
sada, kaže, nikako.
Mislio
sam o tom psu još dugo. I o odgovornosti za sećanja…
Нема коментара:
Постави коментар