MILAN TODOROV: GLAD

 

 

 Uvek postoji mogućnost izbora, kaže mi Slobodan dok u podrumu ispijamo drugu čašu.

Ja sam rekao Ani (Ana mu je zakonita žena): Ako nećeš ti, ima koja hoće.

Znam, znam, ali izbor je tako individualna stvar.

Vozim u rano maglovito jutro automobil kroz industrijsku zonu, tu je blizu luka i ogromni kamioni celu noć čekaju na istovar žita u brodove ukotvljene u kanalu Dunav Tisa Dunav. Mnogo je ptica koje pored puta traže zrnevlja koja se obilato prosipaju iz slabo zatvorenih, tačnije proderanih polovnih nemačkih cirada. Kad vide da im se automobil približava brzo prhnu u stranu. Međutim jedan krupan gavran mirno jede lešinu ptice koju je neko oborio noćas. Trubim i kočim. Trubim, ponovo. Tek tada, onim svojim nezgrapnim hodom, kao da ide na cirkuskim štulama pomera se u stranu i gleda me kosim crnim okom bez straha.

Glad, pomislih, ali to je bila nedovršena slaba primisao. Nisam ništa mogao da znam o prirodi njegove gladi, o užitku u telu zgažene ptice iz koga još zrači toplina… Najzad, po čemu se ja, koji idem u mega market da kupim neko spljošteno i zamrznuto pile, razlikuem od njega?

Zatim pomislih, jebote tek umreš a već te pojedu i nema te.

Žene, kojih ima na ovoj hudoj i lepoj planeti više nego muškaraca, možda znaju tajnu opstanka.

O tome mislim povodom spljoštene vrste ptice, ali i kad vidim kolone žena, kao ovih dana, koje pokorno sa uglavnom skromnim buketima cveća odlaze na groblje.

Prolaze pored mene, pored kuće u kojoj stanujem i čini mi se kao da imaju rupu u tim svojim crnim odorama iz koje šišti vreme, ššššššššššššš…

Njihove rute zagrobne vernosti su ucrtane. Kakav GPS. To je kao neka rupa u telu koje ne znajući propada i truli i kroz koju se oseća dolazak jata crnih gavrana bez prstenja.

Ako ti nećeš…

Kako je to sada providno.

I kako je onaj prljavi lešinar sa crnim krilima, koji, kažu, može da živi i sedam stotina godina, debelo u pravu.

Jer, ne znam šta je život, ako nije glad.

Ali ne ona izazvana hrišćanskim, sada tako popularnim uzdržavanjem od mrsa.

Uzgred, jednom sam, u nekoj zaista velikoj egzistencijalnoj krizi odlučio da postim onako i onoliko koliko crkva propisuje.

Omršavio sam, izgubio volju, postao plahovit i mislio da sam stvarno gotov.

Aleluja, rekao sam sebi na kraju posta.

Od tada nikad više.
I sad ponekad, a gavran mi je svedok, mislim da li je i uzdržavanje od prljavih misli (kako se peru, na koliko stepeni?) možda samo pomeranje sa divljih uličnih deponija lešina koje polako, ali sigurno opasuju naše carstvo nejakih bridova.