MILAN TODOROV: U MESARI

 

 

 

Dok sam bio vojnik u nekoj slavonskoj zabiti predsednik Tito je slavio svoju poslednju Novu godinu u hotelu Park u Novom Sadu.

Neki tip, približno mojih godina, ali sa slušnim aparatom koji nije radio, dok smo čekali red ispred mesare, trtljao mi je u uho da je bio najsrećniji tada.

A ti, pitao je opasno mi se unoseći u onaj areal privatne slobodice od sedamdesetak santimetara oko mene.

Bio je gluv kao top i da bih tu stvar završio, klimnuo sam glavom.

Nisam bio srećan, onda. Ne mislim da se to sa srećom sada promenilo.

Svakako da to nije imalo nikakve veze sa Titom. On je bio car. Onako kao car ljudožder, Haile Salasije, kome sam, takođe, po nagovoru učiteljice mahao zastavicom njegove ljudožderske države dok se u koloni vozila kretao ka varadinskoj tvrđavi, pre dvadesetak godina. Tada sam bio dečak priteran u kanal, prvi put.

A na mrtvoj straži, takođe, prvi put u životu osetio sam jezu od moći nepostojanja. Spavali smo na viskom drvenim ležajima, koji su istovremeno služili kao vešalice za sušenje mokrih šinjela. Nismo se presvlačili. Spavali smo u uniformama, sa šajkačama i crevnom zvezdom na njima. I tako spavaš dva sata, a onda te komandir straže probudi i ideš da gledaš u nebo naredna dva sata. I onda bi se odjednom na nebu pojavila snažna svetlost koja bi obasjalacelo polje i poligon na kome mi, kao igračke vojnika, stražarimo. Svi smo to videli tih noći i niko nije znao izvor te svetlosti. Neki su tvrdili da izvor potiče iz neidentifikovanih letećih tanjira. Drugi da je optička varka. Treći da su to naši avioni koji vežbaju noćno nečujno sletanje.

Gluvać mi se zagledao u lice, kao da mi je čitao misli.

Da, bio sam srećan, rekoh mu iz čiste, meni tako mrske a ipak često upražnjavane potrebe da, povlađujem ludacima.

Uostalom, nisam znao s kim imam posla.

Delovao je kao neko ko može iznenada da izvadi bezazleni perorez i poseče pola ljudi u trgovini. Dešavaju se takve stvari danas.

Svetlo sa neba je sijalo sve jače.

Nisam smeo da podignem pogled.

Da li je stvarno, pomislih, i šta je stvarnost?

Skrivam se u zaklon prvog drveta. Dobri slavonski hrast. Ali mistična svetlost me otkriva i kruži oko mene.

Sad si ti na redu, gurne me laktom gluvi.

Pogledah mesara.

Isti moj pokojni stric. Bio je umoran, neprestano je čistio meso sa plećki, sam u ogromnoj mesari.

Drhtao je od zamora.

Kilo mlevenog, rekoh, to mi se činilo najlakše.

Prešao je dugim starim i ipak tužnim pogledom, kao ona neobjašnjiva svetlost na nebu, preko mene.

Lebdimo svi u uspravnom položaju, čekajući to nepotrebno meso u jednom nepotrebnom delu grada sa nikom potrebnim ljudima – mi, junaci koji nećemo postati sveci kao preci.

Kao da su mi noge odsečene na pruzi a ja ih još osećam.

Srećom, moja smena ističe. Razvodnik straže dolazi po mene i vraća me u sošku za spavanje.

Dobar je tip. Neki berberin iz okoline Sombora. Tek oženjen.

Misli na žene, kaže mi. One poslednje sa kojima si bio pre vojske. To garantovano pomaže.
I ja mislim. Trudim se da mislim.

Sve moje žene su savršeno plave. I ja, eto, očajnički mislim na sve njih u skučenom prostoru barake za mrtvu stražu na nekoj hudoj ledini dvadeset godina pre rata na ovim istim pustarama.

Vreme, godine, rastresaju bivše polene a na kraju lišće unaokolo.

Neke odjednom prestaju da budu miljenice sećanja. Neke…maltene sve.

Jebem ti mozak, kažem gluvaću u redu iza mene.

On se zadovoljno smeje. Ništa ne razume. Blažen.

Kad sve odu, sve te žene sa licima popločanim plavim grudima, govorim mu usnama bez zvuka, koja svetlost će me još obasjati?

Sada, pod zvucima topovske paljbe, doduše za sad još nečujne kao što je ona svetlost na poligonu u Našicama (kakvo simboličko ime razlaza!) mogu još samo da se rugam putovanju svoje duše.