Oduvek sam voleo crne pse. Može biti zato što sam i ja crn. Ili što sam u nekom bivšem životu bio crni pas.
A za priču koju posmatram
već mesecima moj status nije važan. Bitan je crni, mršavi pas koji svako jutro
oko devet sati odlazi sa groblja gde, očigledno spava, na pijacu udaljenu pet
ili šest krivudavo složenih ulica i uličica, da bi se posle dvanaestog sata,
jednako poguren, pomiren sa sudbinom vraćao na groblje koje mu, za razliku od
ljudi tamo, obezbeđuje življenje.
Viđam ga svakodnevno.
Pokušao sam da ga podmitim nekom koskom zaostalom iza prebranca ili parčetom
mesa, međutim nije se ni osvrnuo.
Razmišljao sam zašto ide
na tu hudu, preprodavačku pijacu koja mi se nikad nije dopadala.
Da li traži nekog? Bivšu ljubav bivšeg vlasnika?
Nisam nalazio odgovor.
Njegovo hodočašće mi se dopadalo kao
znak doslednosti.
Tema hodočašća nije bitna.
Bio sam i sam hodočasnik na grob Isusa Hrista i dobio onu tipsku potvrdu da mogu imenu i prezimenu da dodam
Hadži.
Nije mi padalo na pamet.
Koga to malo pseće gonce zanima?
Isto tako me ne zanima
nikakav sentimentalizam u vezi sa tim grobljanskim psom.
Bežati od sudbine ( u koju
ne verujem) kažu nije moguće.
Ipak, gledam ga iz
zamućenog svetlarnika kuće. Ide, šepa, vrluda, kičma mu je, čini se slomljena,
ne obazire se na mošus tragove pudlica koje dominiraju putem.
On spokojno odlazi tamo
gde su svi mrtvi, tačnije gde sve spolja liči na život a iznutra je gotova
propast.
Onda se najedanput trgnem.
Jebao te pas, kažem sebi.
Kako da fasciniraš bilo
koga sa tom pričom?
Pogureni pas. U horoskopu
znači da ćeš na prvom semaforu dobiti batine od tipa u crnom BMVu sa
zatamljenim staklima samo zato što si trubnuo uplašeno kad ti je bez najave
presekao put iz leve u desnu traku upravo pred skretanjem u najveći tržni
centar.
Šta hoćeš?
Udarac u jaja.
Napolju je kiša.
Pas mirno spava u tuđem
grobu.
A šta ćemo mi, koji
redovno plaćamo račune u ratama? Šta mi koji dobijamo udarac u jaja, u sumrak
bogova?
Volim što sam sam.
Majka je samo molila:
Bože, čuvaj ga od radodajki.
I molitva joj je, izgleda,
uslišena.
Grobljanski pas striže lagano
uzbrdo. Njuška mu se peni. Neće još dugo.
Ali ko to zna.
Moramo da budemo verni tlu
i svojoj krvi.
Jer sve što smo naučili i
sve što znamo je ljubavi ima, ali je raspored uglavnom pogrešan.
Нема коментара:
Постави коментар