MILAN TODOROV: NIKAD NE STANI

 

Kad se zapitam šta je moja najveća greška u svim godinama iza, uvek pomislim da je to oklevanje.

Kad bih se šalio sad bih nastavio, da li da nastavim ili da ne nastavim, razmisliću, možda jednog dana, šta ja znam, niko nije kriv, da trebalo je to možda, kako se toga nisam odmah setio, hoću samo da vežem pertle na cipelama…

Posmatram na Instagramu slike raznih lepotica i uvek se između pojavi neka životinja, uglavnom ptica, koja me kupi nevinošću. I, što je još, meni neverovatnije, otkrio sam da mi u tim malim svečanim sekvencama prirode najviše prija lagano proticanje života, nešto što bih nazvao srećnom dosadom, ono vreme krto i skoro staklasto bez lažnih evokacija plemenitosti i tobožnjeg žaljenja drugih u nevolji a ja sam kao dobra, debela, poštena i, na sreću moje moralnosti, nikom poželjna.

Neko vreme, prilično davno, izgledalo je da može da se ustali u telu kao dobra gradska riba. Menjala je muškarce, Abortirala još u sedamnaestoj. Tip koji je napumpao umro je pre abortusa. Skupljali smo novac da ode u neku banju posle abortusa, tobože na ekskurziju da roditelji ništa ne saznaju. Sve je dobro prošlo. Onda je započela serija njenih udadbi i ženidbi, to jest veridaba ( da li se tako kaže za poluzvanični seks?) koje su se završavale kiretažom.

Najzad se skrasila. Udala se za čoveka svog života, koga do tada nije poznavala, i rodila mu troje dece.

Sada je osoba koja prepričava bajate viceve na društvenim mrežama i trubi o prednostima duše nad poganstvima intelekta.

Vrh je njen odnos prema poeziji. Stereotipi a la Antić i još gore Balašević.

Dobro je, mislim, bar mi ne gadi Arsena.

Ta riba, nekada, ta popušena cigareta u uskim usnama moguće ajkule… kako, kako si, lepotice, uspela da učiniš nemoguće, da spališ grm u kome se pojavljuje bog, kako se desilo da si, srećom, to znam tek sada,  izabrala drugog a ne mene dok hodam niz park i šutiram opalo kestenje, divlje, ono koje nije za jelo..poput onog koje toplotom u zimsko veče priziva intimnost.

Ipak, volim taj sad divljih kestenova koje je, može biti, svojom vojničkom rukom zasadio plemeniti Molinari.

On, svakako, nije mogao ni slutiti ko će i kako prolaziti tim hladom.

Oprane devojke u subotnje letnje predvečerje.  Laki, njišući korak, duga svetla staza, automobili i njihovi vozači koji zure u devojačke noge...

On je bio alkoholičar i dijabetičar. Ne znam kakoi mu se uopte dizao.  Uglavnom, zapazio je njen hod, armekenski, kako smo mi govoruli za devojke koje su hodale kao na pisti. Znao je da protumači taj hod. zaboravih da kažem da je bio slikar amater, ali sa lepom grudvom talenta. I uspeo je da je prizove. Prvo na kafu a posle i u krevet.

Često prolazim pored te ulično-dvorišne straćare u kojoj se sve zbivalo. 

S kestenova u parku grakću vrane. 

Kad mu je dosadila, slikar je jednostavno rekao da sutra u tu njegovu ubogu potleušicu dovede mamu.Uostalom, bila je toliko mlada da je mogla da mu bude ćerka.

Sad je na tom mestu piljarnica. Kad kupim grozd zimskog paradajza pomislim na nju, kao na nešto nepotrebno izmoždeno.

Ali ni ja nisam nosio pancirnu košulju srednjovekovnog ratnika.

Posle, stalno smo bili ispod nekih kipova svetaca. 
Bila je jaka u telu, a ja razapet na krstu iskušenja ženskog, pojma majke, kipova koji sve vuide u nraku crkvene porte, sisa velikih, raspuštenih, pomalo slanih kao more.

I uvek kad mislm o tom ruševnom svetu kome sam i sam pripadao neko vreme, kažem u sebi, naravno, žao mi je svih naših sramota. Bile su tako neodoljive, kao Stani, dossta je, nastavi, nikad, nikad ne stani...