("Stanovanje je iznad svega", Gaj Vera)
Svako se trudi da ostavi trag kao obrnuti avion, trag prolaska zemljom a ne nebom.
Danas
je poletela NASSA raketa sa lutkama umesto ljudi koja bi trebalo da trasira put
za život ljudi na Mesecu i, docnije, još negostoljubivijem Marsu.
Stvar
te, za sada, ne fascinira. Umirati van zemlje je poslednji pogled bez bistrog
slapa nekog seoskog potoka urezanog u sećanje, tačnije neke bujice u vreme
februarskog školskog raspusta kada si pravio male papirne brodove i puštao ih
niz svlak topljivog snega uz kuću u kojoj te je otac (zapamtio si mu to kao greh) grdio zbog neke
loše ocene.
Otac
je prilika u daljini, smrt i život na Mesecu su prilika u daljini, potok je
prolaz u daljini.
Gledaš
naizmenično pločnik i svemir.
Spavaš
u proseku šest sati, ne više.
Nemaš
prava da se rugaš ideji o životu na drugim planetama.
Nikad
nisi bio tamo, a i oni koji su bili, astronauti, zakleli su se na ćutanje ili
su, u međuvremenu, umrli od prevelike doze radijacije.
Bože,
ako ih čuvaš ovde, zašto ljudi stalno odlaze van tvog pastirskog skuta?
Šta
nam nedostaje?
Gde
je načinjen pogrešan korak?
Možda
ne znaš da se težina sveta ne meri ovde?
Svet
je kao još neosvojena žena: uvek emituje dvosmislene poruke.
Da
li prodajete kuću, pitao me je nepoznati glas.
Otkud
vam ta ideja?
Vidim
stara kuća na lepom mestu pa sam pomislio da je na prodaju.
Odjebi,
rekao sam mu nežno.
Nastavio
sam da rentiram porodičnu kuću i, zanimljiva stvar, uvek su u njoj podstanari
muzičari ili pevači.
Kad
ulazim u nju, već na uličnim vratima čuje se neka napolitanska muzika ili neka
španska pesma u pola glasa ili neki fado portugalski…
I
taj dan počinje da prolazi sporije i sve se polako rasklapa.
Kroz
park u blizini plove jedre nimfe i kruti Apoloni.
Kroz
šalukatre na prozorima mogle su se i nehotice pratiti ispraćaji mladih
periferijskih podstanarki, koje su nekada nosile duh brzog osvajanja grada. Za razliku
od uvreženog mišljenja, nisu bile nimalo staromodne i sramežljive.
Da
li ima muškaraca?
O,
da. Itekako.
Kikotanje.
Sramežljiv
svedok je dečak od dvanaestak godina.
Ima
li napretka bez te ženske snage oličene u putenosti tela i želje da se uspe po
cenu žamora besprizorne a javnim vrlinama tako bliske gomile.
Išla
je polako, bolno pokrećući udove.
To
ti je od seksa. Dugo nisi imala odnose a sada kad ih imaš svaki dan, bole te
mišići. Fuj!
Dečak
u sivoj zoni prozora se uplašeno trgao. Sklonost ka okrutnom ga je užasnula.
I
zapamtio joj lice.
Maštao
je da on bude onaj koji se pominje.
Međutim,
žena je pala na ulici.
Pozovite
Hitnu pomoć, rekao je neko.
Nije
mi ništa, rekla je podstanarka, suštinski pristojna devojka. Samo ta mučna svetla na izlasku iz parka…
Hodala
je šireći noge pomalo napadno i lascivno između želje i prestupa i smrtnosti.
Istog
dana, samo pedeset godina docnije, dečak iz prozora sreće pogled stare,
podgojene gospođe.
Njen
glas je razvodnjen i dolazi iz daljine.
Da
li smo se negde sreli?
Ispred
je ona kuća ružičaste boje koja je zaštićena i koju u zavodu za zaštitu
spomenika zovu Draga kuća.
Ne,
nažalost - kažeš. Nismo se nikad sreli.
Нема коментара:
Постави коментар