Dolazi vreme slava,vreme svetaca i anđela i sve to prilično zbunjuje. Postoji i neki neuravnoteženi strah: šta ako ne poštujem crveno slovo?
Ko su anđeli? Možda su deo paralelnog sveta o kome ništa ne znam.
Ne sećam se da sam o anđelima nalazio nešto u Bibliji, ali to bih mogao pripisati sopstvenoj površnosti.
Žao
mi je anđela. Kao i svakog koga volim a neće, verovatno, nikada postojati u mom
životu.
Kad
ulazim u groblje, u posetu najmilijim pokojnim, obično to činim iz zadnjeg,
zapadnog ulaza. Mirnije je i usamljenije. I uvek mi pogled na trenutak zastane
na kamenom anđelu sa krilima i roščićima na glavi. Podignut je iznad nečijeg
groba obraslog masno zelenim bršljanom.
Kakva
dobitna kombinacija, uvek pomislim, ne bez blagog ali iskrenog užasa.
I
još: život je kao prva vožnja. Možda postoji druga. Možda postoji još nešto
osim ove kolekcije kompleksa i nemogućih očekivanja.
Ipak,
važno je ne posustati i uvek pokušavati nešto izvan svojih moći i biti svestan
da je to izvan, da je može biti u paralelnom sopstvenom životu koji će se
spojiti sa ovim užasno realnim životom u tačku bez opoziva.
Ali,
da li će se desiti nešto novo?
Pada
kiša. Svet se zatvara. Ribe u akvarijumu koje snimam u jednom tržnom centru
plove od stakla do stakla.
Voda
je zelenkasta uprkos mehurićima kiseonika koje im stižu muzgavim crvenkastim
crevom.
Dolaze
posne slave. Cena mojim foto ljubimcima je pala za desetak procenata.
Živimo
na budućim ubistvima jedni drugih.
O
anđelima ne znamo ništa više uprkos radoholičarskom trudu renesansnih slikara.
Ipak,
lako je primetiti da su i oni u njih unosili elemente erotičnosti. Bucmasto
lice, oblo telo, sočne guzice…
Dobar dan, anđeli, šta mi vi, sa onim kamenim rošćićima, dozvoljavate?
Jedan
život? Obične žene?
Da
u državno razređeno mastilo stavim palac i otisnem ga na papirus, taj krst mog
života?
Anđele,
ne misli da te se odričem.
Naprotiv!
Ignorišem te kao kad iskusan muškarac ignoriše ženu koja mu se dopada da bi je
snažnije privukao sebi.
Нема коментара:
Постави коментар