Kad sam imao pet ili šest godina, ne mogu da to odredim precizno, danas, iako moja prva sećanja ne blede nego se, naprotiv, gomilaju kao dokazi nekom arheologu u jami koju sam kopa – mama me je obukla u matrosko odelo i odvela u crkvenu portu.
U to
vreme svi smo bili siromašni. Ali, biti u mornarskoj uniformi u severnoj škrtoj
banatskoj zemlji, ritači bez reke, bez jezera u blizini a o moru da ne pričam,
bilo je ravno Hudinijevoj iluziji bekstva iz lanaca uobičajenih životnih
nesreća.
Modro
plavo odelce sa kockastom kapuljačom na štrafte
je, možda, bilo ekstremno, ali nikako nije bilo netipično za ono vreme.
To
odelo je govorilo o čitavom svetu mojih roditelja i njihovih očekivanja od
mene.
Ali,
biti ono što ne možeš u stvarnosti nikada biti nastavilo je da me prati do dana
današnjeg.
Pitam
se čemu je to presvlačenje služilo, premda, moram, u stvari iz svih žila hoću
da priznam da sam ga voleo. Kad bih docnije, priznajem retko, mislio šta bi bilo da sam ga sačubao činilo mi se da nikada ne bih gubio. Bar ne kao sada.
Da
li me je spremalo za odraslo doba? Da li sam bio igračka za samog sebe?
Ričard
Gotlib, uticajni konsultant u industriji igračaka kaže da svi roditelji, u
suštini, od igračaka traže da obezbede krajnji proizvod za njihovo dete, a on je prosperitet.
Biti
bolji.
Od
koga?
Ne
želim da budem bolji od svojih roditelja. Neću reći nijednu reč protiv njih,
Ali,
ne želim da budem ničija lutka.
Ne, nisam ljut. iako bes često koristim kao motivaciju.
Problem je često u tome što bes postaje sve nemoćniji, poput čaja protiv melanholije.
Ponekad
se pitam čemu ovakva sećanja.
Možda
da bismo bezglasno posmatrali sopstveno starenje.
Ali,
neću to. Neću.
Sa
koliko mračnih vekova sagledavamo stanje ličnih stvari?
Furnir
kojim smo obloženi i koji, dodirujući ga sve vreme zapravo uglačavamo.
Sentiment
me jebe. Kao i uvek. Ali potrebno je izdržati sumnju, jer sve posle toga je
ismevanje.
Najličnije
pitanje u karijeri glasi: kako voditi život inspirisan sopstvenom utrobom?
Tačnije, kako slediti svoje instinkte?
Da li je lakše razumeti svet ako se distanciraš od njega sa toliko očigledne kontradiktornosti?
Svet pati od sindroma prevaranta.
Čovek koji je stvoruio najjaču bombu, ikada detoniranu, Andrej Saharov, docnije je dobio Nobelovu nagradu za mir.
Šta je sve u stvarnosti?
To plavo mornarsko odelce nikada nisam pronašao. Možda je bilo iznajmljeno.
Ali, u ovakvom ustrojstvu sveta ne može ništa biti na svom mestu, zar ne?
Нема коментара:
Постави коментар