Oko mena vlada tišina. Događa se da se nerviram,
s osećanjem da su mi misli u zabranjenom lavirintu. Prekida se razmišljanje uz arlaukanje policijskih i amabilantnih sirena, a sve ovo imaj
ulogu da me opomene da sam u gradu, da mi nema mira. Možda ne bi bilo ničeg
ovako čudnog, da nisam pisac. Ako bi neko pitao šta narušava ustaljenu potrebu
pisanja, velim-sam ja. Kuvam kafu, odlazim do
prozora, gledam ulicu, buljim u drvo uz prozor. Većina ljudi sada spava, a ja hoću da pišem. Prezirem politiku, TV, navijače u bilo čemu,
igrače bilijara i karata, popisivače i dostavljače opomena, računa, kafee u
kojima prave rđav espreso, picu koja ostane gnjecava, ljude koji sve znaju, ljubav
o kojoj se u novinama priča, zašećerena pića, pozlaćene stvari, muziku koja
nije muzika, mačke i kerove, ljude koji govore da imaju savest, kasne pozive
telefonom, one koji se u sve razumeju, one koji se u ništa ne razumeju, košulje
na cvetiće.
Rečju, ja sam škrabalo kao i bilo koje
drugo. Otkuda onda ove proklete misli? Onda mislim da nije sve crno, da ima
stvari koje mogu da budu i crnje, i da se bojim da se pretvaram u „bolesnika“
sklonog opanjkavanju ljudskog roda, i mislim se: gde će mi grešna duša? Sanjam kako je bilo lepo, kad je literatura bila literatura, a sad je spisatelj osoba bez ugleda, jad. Jednom mi je lice s osmehom, onda je naglo tužno. Tako provodim, povremeno, dane, ostavljam spisatleljski posao. U suštinu, i ovo jeste moja namera-da sate i dane, mesec i godine, provodim između sobe u kojoj pišem, kuhinje, toaleta i balkona na koji izlazim da se protegnem i udahnem
zagađeni gradski vazduh. Laptop obasjava svetlost starinske stone lampe, lampa baca pogled i na hartije, dokumenta na stolu. Ja gledam ne otvorene jučerašnje novine, kupujem jedne, nazirem kakve se sve nebuloze kriju iza masnih naslova-najavljuju skandale, izveštavaju o ratovima, lopovlucima IT kompanija i trgovaca monstruma, spletkama na berzama.
Ni jedan od naslova ne otkriva razlog zbog čega vredi živeti, pisati, voleti, pa i verovati. Nema ničega da bi me zainteresovalo. Povremeno se ukočim, valjda od predugog sedenja. I čitam dokumenta, ljubavna pisma između dva svetska rata, gde bi pored ljubavne patnje, trebalo
da preovladauju i fine stvari. Sve je nekako lepo spakovano, divan
rukopis, pravi ženski. Devojka najvljuje da jako želi decu, opisuje sunce, oblake, travu i cveće, govori šta je sanjala. Očigledno je namerila da se uda, i ona na ovom istrajava u nekoliko pisama, ali, izleda, s druge strane nema odgovora, ili ga ja, bar, u njenim pisimima ne prepoznajem. Onda govori koliko je u njega zaljubljena, da
bi volela da se budi s njegovim mirisom na njenom jastuku, i sve je, pomalo, sladunjavo, ali su, bar za ono vreme, ovo lepa pisma, bez obzira sve banalnosti. Sve u svemu, trudim se da iskoristim deo baljezganja, kojim
se jednom bavio običan svet, dok nije bilo
interneta, mejlova, SMS poruka, i sveg ovog iz mog vremena. Postoje trenuci kad
pomislim da meni i ne pripada pravo da kopam po ovakvim hartijama, da nema potrebe vraćati se tako daleko, da se predstavi jedno vreme koje je čekalo veliki rat, mada je sve ovo uobičajeno pisanje, s uobičajenim temama. Ne uspevam da sebe ubedim da pišem ono što treba, pa skoro i da ne vidim svrhu pisanja, jer malo je danas onih kojima pisanje donosi slavu, pare. Nagriza me melanholija, malodušnost. Ne brinem koliko lice
izgleda srećno i tužno kad završim prokleti tekst, ali sam siguran da, ni u
primisli, ne sanjam da sam genije i da je rukopis vrh. Svestan sam da živim
u nepodnošljivom vremenu, svakojakih pervrezija, nasilja, otimanja, otuđenja od Boga "koga sam
poznavao", i pisanje vremenom postaje nepodnošljivo, i da je i svet sam sebi ostao „s one strane“, bez dobrih namera. I u čast tog uverenja, kao znak sopstvene nemoći,
odlučujem se da skuvam još jednu šolju kafe, razmišljajući da je kafa valjan razloga
zbog čega treba živeti, valjda i pisati.
Voleo bi da mi je razmišljanje umerenije,
naviknut sam na uzdržanost, za prenemaganje treba nešto više. Prihvatam da je
trenutak kao i svaki drugi, bar tako i verujem, i ne bi bio veseliji da cvrkuću
ptice, hajde-da im ne nabrajam imena. Javljam se rano telefonom gde treba, da
stižem na vreme. Nastavljam da se brijem, prebiram po ormanu koju košulju da sparim
sa samim sobom, trljam se po stomaku, nervirajući se što nikako ne mogu da
skinem salo. I koračam dugim holom „narodne“ ili već kakve biblioteke,
dali su joj ime „mudraca“, svojevremeno je pisanje knjiga nazivao „božanskim
poslom“. Dolaženje ovde je, rekao bi moj prijatelj, lažno i cinično, pogotovo
verovanje da je ovo hram-svetilište. Nehajno se javljam nekome ko se meni
javlja i osmehuje, ne znam o kome se radi. A pitaju me, ponekad, oni koji nemaju drugog posla-i sami pišu, gotovo sažaljivo-zašto ja pišem? Smejem se, cinik: „Za svaki slučaj!“
Нема коментара:
Постави коментар