MILAN TODOROV: CRNA PANTERA

 

 

Zver dolazi.

Zver iz Otkrovenja Jovanovog.

Tako bi se mogao nazvati ovaj jesenski ( *Interesantno, sad se setih: neko vreme, kao student objavljivao sam tekstove u novinama potpisujući ih sa Stevan Jesenski) serijal priča o crnom panteru koji luta panonskom prerijom i predstavlja smrtnu opasnost za ljude koji bi mu se našli na putu.

Interesantno je da su sa širenjem tih glasina o zlokobnoj, crnoj mački utihnule sirene na vozilima hitne pomoći.

Ne znam da li je to jedno sa drugim u vezi.

Činjenica je da lišće opada i da će sve šume uskoro biti providne, tako da siroti ubistveni mačor, ukoliko je zaista inkognito ( *u šta sumnjam, poznajući vrlo jo mađarske carinike) neće imati mogućnost da se krije.

Ne znam šta se sa mnom dešava pod svetlima grada. Pomera se tlo ispod mojih nogu. Gubim ravnotežu. Posle nekoliko stotina metara šetnje jedva se, kao omađijan, dovlačim do uličnog prodavca kokica i uzimam slatku limunadu. Limunada je odlična. Ja sam i dalje loš. Sedam na klupu naspram spomenika Svetozaru Miletiću, pored koga je gomila ljudi, jednog, sada davnog dana ili večeri, sladostrasno urlala na neku vest. U masi sam prepoznao svog dugogodišnjeg prijatelja iz Naftagasa, koji me je još u roditeljskoj tesnoj kući, dok se nisam osamostalio, često posećivao dovodeći i svog malog sina. Nema potrebe da pominjem kako se radovao mojoj propasti.

Viđali smo se i posle toga. Jednom em je, na silu, ne preteranu, dozvao na ručak u Nisovom restoranu za službenike. Platio je, primetih, bonovima. Ručak je bio klasika, šnicla, pomfrit i bajata salata od nekad svežeg kupusa. Okej.

Nemam ništa protiv toga. Tada sam, uostalom, izgubio osećaj za sebe.

Moj domaćin je kratko ošišan, stalno u pokretu, sam protiv svih. Čak i protiv svoje žene, koja mu je indiskretno branila da posećuje staricu majku, tako da je jadna ležala u udaljenom stanu tri dana mrtva pre nego što su ga komšije alarmirale.

Uvek sa sobom imam švajcarski crveni nožić na rasklapanje. On nudi sve. Od mogućnosti da odvrnete neki šraf ili otvorite flašu piva do sasvim izvesne, za ne daj bože, preklopnice sečiva nad vašim venama. Krst na njihovim koricama je ono što me još jedino drži nad ambisom ovih starih novina mog sranja.

Jesen je kao neko ko leži mrtav na glavnoj gradskoj ulici i niko mu ne prilazi.

Bakice koje prodaju baštensko cveće, kao i one gnjile koje prose jer ih se sin, navodno, odrekao preko novina, ne osvrću se.

Ostavljamo stare prijatelje kao što su oni ostavili nas.

Jedan moj poznanik, skoro prijatelj iz dana kada smo pisali i objavljivali u zaboravljenom listu pokojnog Radeta Obrenovića „Stražilovo,  primetio je da samo žena može da uoči elektromagnetske talase od 50 do 0,082 mm.

Nikad nisam shvatio šta to znači.

Umro je mlad.

Umro je i moj prijatelj koji me je vodio na neželjeni ručak.

Posle se sve to raspalo. Ne odjedanput. Išlo je tiho i lagano kao smrtonosna a meka šapa crnog pantera.

Morao sam da sednem na betonsku ivicu nekog izloga. Posle sam video da je reč o Women secret lutkama.

Kakva slučajnost!

Kao lepa smrt.