MILAN TODOROV: POKLOPAC

 

Najstarija rečenica na svetu ispisana je na praistorijskom koštanom češlju i glasi: Neka ova kljova iskoreni vaške iz kose i brade“.

Želje, uvek. Čovekove želje od pamtiveka, nasuprot suvim livadama!

Srce i duša su, naravno, starokomponovani kič i kao takvi ne postoje. Želje potiču iz nesvesnog dela uma.

Sve prođe tek kad nestanu želje.

Ali, šta ja znam o tome, mislim dok u krugu stare rasporene fabrike za medicinska pomagala posmatram u dvorišni ugao odbačene kalupe za ljudske butine, ruke i ženske dojke.

Slučajno sam na tom strašnom mestu. Romulanci koji skupljaju staro gvožđe  i dobro plaćaju u trenu su mi ukrali prohromski plutajući poklopac za vino koji sam neoprezno ostavio na ulici ispred podrumskih vrata. Pronašao sam firmu koja ih pravi. Imali su gotov plivajući poklopac i rekoh da dolazim odmah. Kad sam stigao, uz sve peripiteje zbog asfaltiranja svih mogućih prilaza, gazda mi kaže da su ga upravo prodali, ali da ne brinem odmah će mi izrezati nov.

I tako je taj posao trajao narednih dva i po sata.

Šetao sam fabričkim dvorištem. Oronuli zidovi, skele koje ne služe ničemu osim, pomislih, da se popneš na njih i pokloniš sudbini.

Oprosti, draga, nemoguća.

Da dođem sutra, upitah najzad majstora.

Ne vredi. Sutra ne radimo zbog državnog praznika.

Nisam imao pojma o kakvom prazniku je reč. Nikad nisam voleo praznike, to besmisleno slavljenje velikih dana koji su, naravno, nepovratno prošli.

Zazvonio mi je telefon.

Konačno, brate, rekao mi je Slobodan.

Šta?

Ništa nisam shvatao.

Konačno sam je jutros…

Da. Koga. To jest koju, brate?

Onu novu.

Pa mlađa je dvadeset i koju godinu od tebe.

Prekinuo je vezu.

Ne želi priču o godinama.

Izaziva me tim pričama o besmislu godina razlike.
To je stara priča o dobroćudnim vetrenjačama i Don Kihotu. Ili, tačnije, Don Kikotu.

I onda u zatravljenom uglu, očigledno propale fabrike, ugledam te gipsane ljudske udove.

Ja sam te voleo Svetlana. Milena. Marija Magdalena. Helena. Ili kako si se već zvala.

Kako je to besmisleno pred prizorom koji mi se ukazao i kome, znao sam, moram da posvetim narednu neprospavanu noć.

Skinula je prsten koji joj je darovao prethodni dragan, može biti muž, i ja to cenim, kazao je posle Slobodan.

Da, žene skidaju prstenje, pomislih pre nego što sam sa plovkom za vino, kao armijom spasa, napustio to raspadništvo, taj okean naših mutnih prošlosti.

Ali, jesenje kiše su sada kiše na staklu, poput murala za negovanje letnjih nada.

Opet će leto.

Za sada svi vetrovi, sve zimogrozice i zanoktice su povoljni znak.

Uska, brate.

Ne razumem, u stvari razumem. Ali to su samo proporcije.

Ne, brate, to je ruža.

Toliko toga što smo želeli, pomislih, nestalo je.

I sve je opet dobro.