Priroda
je najjača. Zato je volim.
I
moj najbolji drug je bio jak. Voleo sam ga.
Kad se ubio, nekako u ovo vreme, posvetio sam mu jednu pesmicu. Više se ne
sećam kako ide. Možda bih mogao da pročeprkam… Ali, ne želim detalje.
Tako
je rekla žena koju sam pitao za neke detalje.
Ne
želim o detaljima.
Ali,
detalji su ono što smiruje u opštoj kakofoniji. Bez detalja, pomislio sam ali
nisam rekao, nikada nećemo biti celina.
Sećam
se samo kraja in memoriam pesmice, nešto kako volim tu košavu, taj jaki potpuno
neočekivan, prljav i kurat vetar koji trese riđi veš na konopima u predgrađu u
kome je moj drug još svež leš.
Želeo
sam trajanje u zvuku i jeku prirode u jesen, makar za život to bilo dockan.
Znaš,
rekao mi je dva dana pre smrti, u čemu je razlika između mene i tebe.
Rekao sam mu da me to ne zanima.
Samo
u tome, rekao je, što ćeš ti živeti nešto duže.
Ali
to nije važno, rekao sam.
Nije
mi odgovorio i ja sad uporno tragam za poslednjim mrvicama važnog u preostalom
životu.
Voleo
bih da je to prećutao. Svet bi bio staložen kao nekada te žene, koje je toliko
voleo i koje su mu došle glave, a bile bi uvek s nama kao prolaznost.
Ovako,
mi ostali posle pabirčenja loze, živimo u kockastim kućama. Ne viđamo se. (Kada
smo se videli?
Ah,
možda!) Putujemo automobilima do marketa
bez duše na obodu grada u ulicama koje su stražnje i kojima imena uzaludnih
heroja iz naših uzaludnih ratova ne daju onu reklamu kao da krovovi gore,
krovovi naših neosiguranih kuća u koje sanjamo da se vratimo (dok ne izgore) sa
prstom na izgriženoj usni.
Ako
život vredi kao čitav dan, to nije malo.
Možeš
da kupiš vruće kestenje i da ga u masnoj hartiji prebiraš prstima:
Voli
me.
Ne
voli me.
Voli
me.
Ne
voli me.
Kada
ćeš me voleti? Kada, gradu, živote, skote, ptico,strankinjo, zvono u šest uveče
dok se pogružujem tvojim linijama koje mrzim sada, odjednom, jer su naduvane,
iscrtane dečjom kredom trajanja koje beše stalno propadanje pod led, pod kuršum
ili dasku izmaknutu glavi u omči, zreloj strpljivoj sisi ili ustrašenoj učenici
svih svetih kanona bez suštinskog poimanja morala.
Zbilja,
kad ćeš me voleti kao bršljan, kao priroda koja čini da se sve stapa u log, u misao da je sve u određenom smislu – možda, možda uvek?
Нема коментара:
Постави коментар