(pred
večerašnju promociju novog romana u Bulevar books, Novi Sad, 19 časova)
Još
nikada nisam napisao ovako gust tekst kao što je „zlatno runo“ u romanu Kukavičke
junačke pesme. Zanimalo me šta su ljudi a ne šta oni rade. Takođe, istražujem
mogućnosti jezičke poetike u romanu i pokušavam da se zabavim pitanjima bića.
Reči me nisu izneverile, čini mi se, mada ne verujem u njihovu snagu. Radio sam
27 godina u radiju i znam da reči imaju slabu moć, uprkos uvreženom suprotnom
mišljenju.
O
erotskom u romanu?
Ne
pornografaskom.
Ovo
je seksističko vreme. Pogledajte, doktore, samo te plastične lutke u izlozima
sa napumpanim ekstremitetima polnosti.
I
onda se pitamo ko je ovde lud. Vi koji mi crtate gole žene na svakom koraku ili… itd. Šalu na stranu. Čovek je erotsko biće.
Moglo
bi se govoriti i o povezanosti Erosa i Tanatosa, tačnije laganog nestajanja
svih vrednosti i čovek tada shvati da mu je jedina imovina njegovo telo.
Ali,
da li je to tačan odgovor?
Seksualni
napon, kao strujni napon u romanu je može biti samo ohrabrenje čitaocu da ide
kroz životne preokrete junaka.
Snaga
ove priče u romanu je, po meni, u slavi kolektivne usamljenosti. Ose oko kojih
se svet junaka vrti su lutajuće. Zatim, tu je svet gušenja. Njemu i sada, na
neki način, prisustvujemo. Vrtlozi naših osećanja se kreću uvek između
različitih gledišta.
Novinarka
RTS me je pitala: Kako to da je u vašim pričama, za razliku od svedočenja u
vestima, muškarac slabiji pol od ženskog.
Mucao
sam da je to možda poravnavanje vekova u kome smo bili dominantni.
U
stvari, ne znam odgovor.
Ne znam ništa.
Zbog toga pišem.
U
Tišminoj priči o zameni identiteta na keju blizu kupališta, tačnije u
poslednjoj rečenici nalaze se koreni mnogih budućih romana. I ovog mog. Umesto
da se vrati kući, ženi, standardnom životu kakav je do danas živeo on odlazi
niz ulicu, iz grada, ne znajući još kuda se uputio. Jedino što zna jeste da mora biti neko drugi
i živeti drugi život.
Нема коментара:
Постави коментар