Ko zna
zašto, on je njena pitanja primao loše. Nije odgovarao. “Ali to”, rekla je ona,
“nije, uopšte, dobro. Takoreći, nikada nije dobro.” Šta nije dobro, nije
direktno rekla. Pomislio je da kad je s njom, uvek je i negde drugde, odsutan s
mislima. U svakom slučaju, ne tamo gde je stvarno bio. Ne može se reći da su se voleli, ali bili su
ljubavnici. On nju, rekao je, obožava, iako je bila dosta mlađa od njega. Pravo
sa puta, s velikim papirnim koferom, “uobražavao je” da je trgovački putnik, ne
svraćajući u svoju samačku sobu, čilo je išao kod nje. Jedno vreme su se retko
sretali, ali ne zato što je njegova strast oslabila, ili što su tada, možda,
slabo razumeli jedno drugo; šalila se: “Pametan si ti, ali si i lud!” Za jednu
modnu kuću pravila je lutke, punjene strugotinom, negde su ih oblačili,
stavljali skupe etikete: nije dozvoljavala da je izdržava, nije htela o tome ni
da razgovara, ljutila se.
Unosim trud u tuđu priču, pažljivo čitam
izveštaj novinara sa suđenja. I ovde bi mogla priča da se završi, pre nego je i
počela, ali postoji nešto u meni perverzno što me tera da govorim o ovom
sudskom procesu. On se ispoveda, govori kako je čeznuo za porodičnim životom.
Zamišljao sam ih kao simpatične osobe, međutim prikazuju se više kao likovi
koji i nisu stvarni. Obično bi se našli u njenom ušuškanom stanu, “na čaju u
pet”. On je najviše voleo da gricka “bakine kekse” i da ogovara vlast, da psuje
predsednika države, ministre. Uprkos obavezama u “malom” pozorištu, ona je
sastanke s njim rado očekivala, s “keksom” i nestrpljenjem. Za nju se može
kazati da je i lepa, talentovana za modu i dobra duša. Prodavao je ženski veš,
i ovo je njegovoj ličnosti davalo nešto od tajne, i perverzije, kao i koferu.
Vozovi,
autobusi su bili njegovo carstvo, osećao se da mu je na jedini mesto na
putovanjima. Nije joj toga dana doneo nikakav poklon, a hteo je da kupi cveće.
Toga popodneva vratio se skrhan. Nije mu bilo do smeha, radosti, nije tražila
da proba veš koji prodaje. Bio je ovo poslednji petak, valjda, u julu. Nije
umeo da objasni zašto je toga popodneva udavio jastukom. Mlatarao je svojim
dugim rukama, tražeći od sudije da ga osude na smrtnu kaznu. Plakao je. Dva
islednika su kopali po njegovoj prošlosti, i nisu mogli da nađu ništa neobično.
Nije ga ni ljubomora razjedala. Jedino što je islednike zbunilo je da je po
zidovima ćelije jedne noći crtao razne ženske prsluke, s brojevima o veličini.
Tu je bila i uredna tabela s merama, pred kojom je stajao kao od majke rođen. A
šta ovde reći, sve bi bila naknadna pamet, možda bi za njega bilo bolje da je
prodavao dugmad.
Нема коментара:
Постави коментар