U
jednom od svojih prošlih života koji lagano blede kao plavi talas u naletu
kiše, imao sam devojku koja je dugo bila sa mladićem svog života.
Ne
znam kako je došlo do toga da raskinu i da ja, koji ovo pišem u prvom licu jer
mi je tako lakše da razumem njega u svom prethodnom vremenu, počnem da je
volim.
To
počinjanje ljubavi je kao nekakvo savladavanje visinske razlike između tvog
neba i njene zemlje.
Na
toj zemlji ona se još koleba.
On,
delimično bivši, poručuje joj u krtim telefonskim pozivima: Niko te neće voleti
kao ja.
Ona
ti, ili meni, prepričava komadiće tih kasno noćnih razgovora.
Kaže
da zbog bivše ljubavi ima obavezu da ga sluša i da mu bar nešto kaže.
Ne
pitam je šta.
Pretpostavljam
da u tim odgovorima nije pominjala mene.
Ipak,
ni to me ne zanima. Mada, iskreno, počinjem da bivam posesivan.
Hoću
je celu. Kao novu košulju na kojoj su sva dugmad tamna i čvrsta.
Ipak,
poverava mi se, da mu je rekla kako ne bi trebalo kvariti ono što je bilo dobro
uzaludnim pokušajima da opet bude isto.
Isto,
upitah.
Isto,
reče. Pominjao je i nerođenu decu. Sina.
Bože,
mislio sam tada, kako se likovi voljenih ruše u brljotinama.
Ne
možemo uvek da vidimo kraj ljubavi, mislim da sam joj baš tako nešto rekao ili
joj je to on rekao.
Kako
se mešaju poezija i lepota na užas bivših.
Gde
si sada?
Majka,
žena, udovica?
Vraćajući
se sa zembiljem punim povrća i malo ribe, post je, videh ženu koja sedeći na
kamenom uzdignuću blagog stepeništa ukraj pijace prosi držeći u promrzlim rukama nekakav natpis
o slepilu ili gluvoći – a koja je neverovatno ličila ne nju bivšu.
Zastao
sam.
Ne
dajem prosjacima ništa.
Video
sam njene širom otvorene kestenjaste oči.
Koga
su gledale?
Uvek
su bile nepredvidive.
Tuširam
se ledenom vodom.
Brus
Li u poznom dobu.
Kad
bih razumeo svrhu tetoviranja, tako omiljenu danas, iskrvario bih za natpis:
Postsezona
ljubavi.
Нема коментара:
Постави коментар